Отаџбина

СА.ВДА.ЛИЈА. ЈОВО И МА.ТЕ°ИНО ЗЛАТО Па сад иаде под буоију деран, Да он дови материно здаго. Ту га добра срећа задесила, Бог му даде и срећа јуначка, Туда прође јаго девојака Певајући, шалу замећући. Заостало материно злато; Оно бере по ливади пвеће, А не слути на те јаде љуте, Што ће њега спаћи из ненада. Пред пуру је Јово искочио, Колико се силан задесио , Хитро зборп, хитрије набраја: Чу ли мене материно злато, Доста си ми ти задало јада Од поноса и лепоте твоје Давно ме је срце заболело. Кад недељом у коло изађем, Све девојке сгасом ги надвисиш, Ове лепоте лепотом зачиниш. Кад иошетам у луг и у поље Овуда твоја разлеже се песма. Кад на прело с цурама изађем Само тебе другарице дворе. Још ти ђаво мироваги неда: Ти се хвалига међу девојкама, Колико си мене опчинила. Много јада ги си ми задала, Али ћу се сад наплатит' дивно. Хиљаду ћу пољубити пута Чарне очи моје звезде јасне, Слатка уста кутију шећера, Два образа, два румена цвета. А то бело грло заклаћу ти Како вуче зубима јуначким. Освега је страховита моја, Сад ил' никад помози ми Боже. Тако рече момче насртљиво, И заиста пољубит' је шћаше, Препаде се материно злаго, Цикну млада од голема јада,