Отаџбина

СЕВДА.ЛИЈА ЈОВО И МАТЕРИНО ЗЛЛТО

387

Па му оаоу цвеће и ковиље Насумице у јуначко лице, Па побеже пољем зеленијем. Докле Јово мало себи дође, Одмаче му покрај поља равна. Па говори материно злато: Јест истина, севдалија Јово, Да сам коло виоом надвиоила II лепотом цело аачинила. Јест истина, и да знадеш Јово Задичићу њега и од јако, На големе јаде теби, Јово ! Јеот истина да ме цуре дворе Јесг исгина да певаги знадем , Јест иотина да ое хвалнм млада, Колико сам тебе опчинила, Јест иотина а да како није, Зар не видиш, јада не видео Где исиусти препелицу сиву, Коју беше таман уловио. Утече ти материно злато И пред пушком и пред јатаганом 5 Угекоше чарне очи, Јово, Побегоше слатка уста, Јово, Образ, цвеће, ти не помириса, Грло бело ти не закла зубом , Утекоше сви пољупци твоји, Још не беше ни бројат' их поч'о. Јест истина, да ое хвалим Јово , А сад и ги међ јунаке пођи, Иа се хвали ћаром и шићаром, Шго с' од мене данас задобио. Када ои ме овде пресретнуо: Хвал' се, Јово, југром и вечером : Није шала, моје севдисање, Уловити материно злато С дугом пушком с оштрим јатаганом , Уловити, па га испусгити, Нељубљено и немиловано. Хвал' се, Јово, међу' јунацима, Од мене ти богом просго било.