Отаџбина

КОЈИМ ПРАВЦЕМ ИДЕ БУГА1'. КЊИЖЕВНОСТ

405

-совеком говору. Али г. Шапкарев од тога не зазире, њему је стало, као и г. Милетичу, да се та главна особина бугарскога језика што више шири, те најпре кваре народне умотворине, проткавајући их бугарским особинама, па после такве прерушене наводе и њима доказују бугарштину ! Да би потврдили мишљење г. Драганова, а доказали г. Шапкареву и осталим Бугарима, да неје лепо ни разумно оно што они раде, навешћемо три народне песмице из Куманова: Терало Стојне говеда, Терало јем је плакало. Дочу гу Стојан низ лојзе: Што ти је, Стојне, та плачеш ? Дојдоа Турци у село, Заклаше чичево јагње, Испише попово вино, Врљише пушке на крушке, Врљише гуње на дуње ! Лено ле, лено галено, леле, Ваше је село големо, леле Има ли моме јубаве, леле ? Стојане млади бећаре, леле, Скоро је чума тепала, леле, Одбрала моме јубаве, леле. Јубава мома род нема, леле, •Јалова коза лој нема, леле, Широко поље крај нема, леле. Длибоко море дно нема, леле, Ситбн ми песвк број нема, леле! Русо моме русен брало, Куде брало, туј заспало ; Попаднале твмне мвгле, Руса мома друм не знаје,