Отаџбина

464

прође као сан

каквог завереничког свештеника Жака Клемана ? . . . А шта велите ? Тереза се устави за час па рече : —Ах, Боже мој, ви ме пријатељу ужасавате ! — Ба, одговори овај смешећи се, не бојте се! Мнхаило није ни диктатор, ни краљ Француске. . . Да еу Брут или Жак Клеман имали могућности као Марије Видален, да излију свој жуч у новине, не би им пало ни памет да учине оно што су учинили. . . . Не лупајте главу о том угурсузу, молим вас : чините му и сувише части кад га се бојите. — Ко зна ? . . . Опомените се оног заповедничког покрета, оног охолог гласа а нарочито оног погледа! . .. Кажем вам. да има нечега страшног у очима тога човека. . . Па какав необичан глас ! Још ми непрестано зуји у ушима, гони ме. . . . Можете ли веровати, пријатељу, да сам љубоморна ! . . . Кад помислим да она жентурина има сина, и да је можда, човек кога сам љубила . . . ах Петре, то мало чудовиште је од мене украдено ! — Тако се изразила, пре неколико стотина годииа, једна красна жена, Валентина Висконти, говорећи о копилету свога мужа. . . И не слутећи, Терезо, ви сте украли једну историјску реч, којој има пет векова ! —■ 0 пријатељу, нонеке речи изгледају старе јер су давно први пут изговореие; али. осећање које оне исказују, тако је скроз л^удско, да те речи остају вазда нове. (наставиће се) Преведа м.