Отаџбина

ПРОЂЕ КАО САН

463

дрвени сто. . . Ах он је правог соја ћивтинског, . . . Не говоримо више о томе човеку, госпођо, ја га мрзим! . . . Он изговори последње речи са тако ужасиим изразом да Тереза разумеде да је узалудно више наваљивати. Она устаде : —- Опростите ми госпођо, а и ви, господине, што сам вас узнемирила. И, заједно са Фаржасом она сиђе низа степенице, пређе брзо доњу салу и изађе на поље. Пођоше мало, не говорећи, пут Виљете. Дугалинија Фењера губљаше се у мраку, осветљујући бледом и нејасном светлошћу ииске куће са мрачним прозорима, јадног изгледа, нешто сабијено и жалосно што задаваше страх •— или куће са собама за издавање под кирију, у којима се скриваше злочин и неваљалство. Булевар беше скоро пуст, Овде онде светљаху се у мраку механице, бацајући црвену светлост на калдрму; и видео би се у сенци како се посрћући упутио овим светиљкама какав несрећни полу-пијани радник, који иђаше да се тамо са свим опије. С друге стране булевара зид од гробља, висок и нрав као зид од тамнице, са нејасним силуетама надгробних споменика : разврат, пијанство, смрт. — Ох, рече Тереза, узимајући под руку свога пратиоца, ужасне улице ! — Да . . . . сад видите да није вредило долазити.... Нисам ли вам говорио да не ћете успети ништа ? — Ништа . . . имали сте право. . . . Ваља их пустити да продуже своје дело мржње. . . . Какав окорео и узан партизански ум ! Каква мајка и какав син. пријатељу! — Занимљиви, зар не ? . . . Нарочито син који је другчије намети од ње. Док је говорио, посматрао сам оно ниско чело, оне мало растављене очи, састављене обрве и непријатнр модро и мршаво лице. . . Каква лепа глава малога Брута, шта мислите, драга моја? . . . или