Отаџбина

БАА.1БЕК-ЦКДР0ВИ

593

мена на време напусти коло и игра сам чинећи веома тешке, али врло веште покрете и превијања. Опомињем се, да сам овакве исте игре гледао код наших СтароСрбијанаца. Натне и араиске игре, сигурно као и слична музика и иесма, из истог су — византијског — извора. Певање је такође ишло својим током. Највише је певао један младић који се и данас при нашем дочеку, од осталих одликовао својим снажним и чистим гласом. Песма је врло често прекидана по каквим громким узвиком из средине сватова. Онај који узвикује метне ггрст у ухо, па занне колико му грло доноси: „Алах јонцур Малек Милан", („Боже ноживи Кралл Милана") На шта сви присутни истим речима а страховитом виком понове и заврше са „алах, алах алах" ! Затим «Ина ибну Малек Шкандар" (и његовог сина Краља Александра). Затим тако исто за султана, иа најзад неколико пути и за нашег Шекерли пашу. Поласкан наша задовољно махаше главом и тапшући се десном руком но челу , корсем салутирајући, окреташе се на све стране са својим «машала, машала". Сватови беху у свечаном руху, но оно је нарочито у женскиња најмање оригинално. Додуше оригиналност најтеже се у женској ношњи и може очувати; јер и ове Либанке имају наклоности за моду, као и њине друге по евроиским крајевима Сигурно зато и ми овде, уместо да видимо у ношњи женскиња скун свију оних старих предмета либанске ношње, што их по базарима находисмо. — видимо грчке Фистане, либадета, па чак и отрцане бајадере, који се код нас у Србији већ сасвим изгубише. Ткаиине и облигатни „аглас". европски су, а овамо долазе из културтрегерског Бејрута. Људи носе махом чохане чакшире са дугачким туром, у хиљаду ситних бора набраном. На прсима носи се леио јелече, а преко окога гуњац са дугачким висећим рукавима. На глави кеФир од дамаскове свиле, у лепим шарама, опуштен широм низ леђа, да кићанчице