Отаџбина

612

УТОПЉЕ.НИК

— Не, то не иде! рекох ја. Та то је и остаје човек, па ако је и мртав; и он има своје сопствене ствари, и ако му их узмемо, онда смо крали! — Зар то човек? узвикну Ханс. Не, човек је оно, што је живо, као ти и ја. Кад си мртав, онда ниси ништа — прах и пепео, како вели свештеник. И ништа не може ништа ни имати ! Промислим мало о томе, али нисам могао бити на чисто с тим, — Видиш! рече Ханс. Кад бисмо му узели сат или хартије, ако их у опште и има, то би била крађа. Јер такве ствари морају имати иследници, који ће сутра доћи. Утопљеник се мора и саранити у оделу, што је на њему. То знам; али зашто да оставимо овако добру и нову обућу, да је црви изгризу, то не знам! Ја се почешах мало иза врата, па упитах: — Па коме ће онда припасти обућа теби или мени ? Јер ако је поделимо, тиме би нам било мало поможено! Ханс ме погледа. — Да бацимо коцку! Он се саже и узе пуну шаку ситна камења. — Лијо или тако ? — Не, ја нећу! рекох и одступим од Ханса неколико корака. — Онда ћу ја! рече он. — Дај ми твоју боцу, Хансе. Повучем добар гутљај, па за тим приђемо чамЦу и устремимо се на утопљеника. Ханс скиде с њега покров, а ја узмем једну ногу. — Мислиш ли, да ћемо му је моћи скинути ? прошаптах Хансу. — Ког врага ви тамо радите ? упита иза нас Јенс. Скочисмо један на једну, други на другу страну и окренусмо се. Јенс се беше пробудио и сео на пруд. — Не иде! прошаптах Хансу. Јенс пропушта као нова каблица; он не може никад да ћути!