Отаџбина

УТОПЉЕНИК

613

— Гледамо утопљеника! рекох Јенсу. — Да није оживео ? упита он. — Није, колико ја знам! — Онда можемо даље спавати! рече он и окрете се. Погледам Ханса. Али он се сад тако поплашио као и ја, оде на пруд и без једне речи леже норед Јенса. И кад хтедох да раширим покров преко утопљеника, засија му месец право у лице, као што је раније сунце, и заиста као да ме је погледао и хтео рећи : лопове један.' Веше ми тада врло необично око срца. Јер раније у моме животу нисам никад ни помисло да узмем што од човека, а нисам то ни доцније чинио. Али с њиме је било нешто особито. Јер, право да узмемо, њему обућа није ни требала. Али било како му драго, ја се сагох над њим и рекох: — Опрости ми, друже, за ово што хтедох учинити. Задржи ти лепо обућу, а сад «лаку ноћ!" Ако ове године добро испадне лов на бакаларе, претећи ће ми толико за нову обућу, да не морам красти изношену са мртваца! За тим опет раширим покров преко њега, и — не знам, али тако сам осећао — учини ми се, да ће сад слокојније лежати, кад је сигуран за своју својину. Та сви ми скупа најрадије бисмо задржали оно, што имамо. Кад прође време моме стражарењу, одем и кренем Ханса. — Шта је било с обућом? упита он. — Што је Господ саставио, не сме човек раставити! рекох му ја. И ја мислим да је то имало на њега утиска, јер те иоћи није обућа нестала, а у јутру већ ]е било уз нас људи, па је било доцкан. Дође и царинар и ми предадосмо пушке и сабљу, с којима смо се тако лепо вежбали по сунцу. — Да се није догодило шта на стражи ? упита он. — Ништа, што би било вредно поменути! одговорим ја за сву тројицу.