Отаџбина

ЛСТОРПЈСКЕ ЦРТЕ

19

столице од пада Цариграда (29 Маја 1453) па до краја петнаеотога века без сваке сумње има један део својих покретачау балканскот емиграцији. Ми даиас још не знамо појединости тог њеног утицаја. али се присуство и радња тога утицаја осећа и без њега се исгочна по.штика римског двора онога доба не може потпуно да разуме. Да је тог утицаја морало бити. то се даје закључити већ и по томе. што он у једном другом правцу европске политике са свим јасно ировирује на име у источној политици француске краљевине под владом Карла УШ-ог. У самој ствари велика једна акција Француског народа пред свршетак петиаестога века. још није добила потпуног признања које заслужује. У свима историјама Француске и Италије читаћете о походу краља Карла VIII у Напуљ. Сви знају да је он тамо дошао да отера династију арагонску с престола напуљског , на који је он као најближи сродник династиЈе анжујске најпречег ирава имао. Али се некако пажња већине историка везала само за ту акцију у Напуљу. па се није дубље у ствар упуштала, и ако су неки од њих опажали да има пуно ствари које требају објашњења. Филип де Комин, који је био Карлов посланик код дужда млетачког, значајно удара гласом, кад у својим мемоарима каже: „ 1ои1. се ^оуаде \'и1 отаг туз1бге с1е Огеи п («цео тај поход био је нрава тајна божја"). Кад сам ггрви пут у Коминовим мемоарима наишао на оно што он прича о сиреманом устанку народном у Арбанији, ја сам помислио да хможе бити да та спрема има неке везе с појавом Француске војске у Напуљској. Ближим истраживањима о томе сам се са свим уверио. И ево сад у кратко тих мојих истраживања. Како је краљ Француски био једини хришћански владалац у петнаестом веку. који је држао редовну војску, и како је народ Француски још од првих крсташких похода стекао и у Европи и на истоку глас као ратоборан и јуначан народ, то је природно што су и папе и други 2*