Отаџбина

18

историјске цртн

кази у мемоарима деспога Јована Мусаћа. Управо је дир■биво видети како се наши емигранти интересују за прошлост своју и свога племена. Константин Мусаћ прича како је једног дана у Риму походио Контесу де Муро. Разговарали су се , вели, о родослову својих предака, а Контеса рече да јој је све то, што јој он причагае по некој књизи коју је добио био, познато, јер то све има нсписано у једној њеној књизи, и даде донети ту књигу те читаше заједно. То беше и родослов сриске госаоде», од прилике онакав исти, какав је Мусаћ добио из Млетака од кнеза Андрије Ангеловића, а преко Константина Кастрмотића. За тај се родослов изреком каже да је био написан „т Ипдиа СћшгеИга 8егу1апа».' По изводу који је из њега Мусаћ у своје мемоаре унео, родослов тај поглавито говори о Немањићима и о деспотском дому Бранковића. а у неколико и Балшићима. Контеса Муро, која међу својим књигама има и „родослов српске господе", није нико други него Марија . кћи Којка Балшића, који је последњи остао на арбанашком земљишту, борећи се противу Турака. Марију је Балшићеву њена тетка. удовица Ђурђа Кастриотића Скендербега, год. 1468 као девојчицу од седам година одвела собом из Арбаније у Напул,, а ту ју је на свом двору одгајила а после и удомила за Јакова Ферила, Конта де Муро, краљица напуљска — Изабела. која је и сама била од рода Балшићева. 2 Овај нризор где око «родослова српске господе" видимо тако рећи сакупљене једнога Ангеловића (кнежева од Дривастај. једнога Кастриотића, једнога Мусаћа и једну Балшиницу, даје нам одблесак њихових симпатија, њихових с.рдачних расположења и њихових политичних тежења. 14. Али није сва радња наше емиграције на италијанском земљишту била само сентименталне природе. Она је без прекида тражила путове и средства како да оствари ослобођење народа балканских од Турака. Радња римске 1 Шз(;ипа (1е11а сазе Мивас1па, стр. 50; НорС, ОћгошсЈиев, 305. 2 Види моју студију „Балшићи* у Гласнику Срп. Учеи. Друш. Т ј Х \'1, 154.