Отаџбина

ИСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

17

матере хришћанске, које су деца прешла у веру мухамеданску! Већ ова њена голема несрећа била би довољна да јој привеже свако срце које је кадро да закуца племенитим покретима. Већ њена велика вера да ће самосталност босанске краљевине морати једнога дана да васкрсне. била је застава око које су се друге слабије вере прикупљале, да се загреју и охрабре. И сам тај Факат што је она наредила да јој се спитаФ 1 напише српским језиком и кирилицом. и што у њему казује не само да је краљица босанска него да је «од куће цара Степана", показује како је атмосферу у којој је живела и последње часове у којима је умирала, задахнула била срнским својим духом. Ни мало ме не зачуђава што из овако велике даљине, из које на њен гроб погледамо, опажамо како га њене дворанке ките доказима своје оданости. Истина су то прости докази, али су веома дирљиви. Гоопођа Марија и Мишљеновићева у тестаменту своме (од 17 Септембра 1485) моли да је сахране у цркви, у којој је гроб њене Госпође краљице. А Госпођи је Павлији њена сестра Јелена дала на надгробној плочи (у цркви св. Јеронима) нанисати од прилике ово : Овдв лежи Павлиј а, босшска. вла.стелиикп , која јв својој краљици до саме смрти верно следовала («Раи]ае ]МоћШ Возшепв! Не^шат издие а<1 тогШт аеси!;ае ек;.") Ово су проста али неугасна кандила. која кроз мрак од четири стотиие година трепћући не само показују где су гробови три племените и родољубиве Срнкиње, него просипљу још тиху и благу светлост части на верност и племенитост жена у оним страшним данима. у којима је оскудица верности и необичности међу људма доиринела к паду отаџбине. Која год Српкиња походи Рим. нека потражи гробове ових Српкиња и нека положи по један цветак на њих. 13. Да су балкански емигранти на италијанском земљишту обдржавали везу између себе, о томе имају до1 Мопитеп1а ЗегМса, 519. ОТАЏБИНА КЊ. XXIX св. 113 2