Отаџбина

4*

АНА КАРЕЊИНА

51

Када су се довезли до куће, он јој је помогао сићи с кола, и савладавши се, опростио се с њоме обичном учтивошћу, изговоривши само оно, што га ни на што не обвезиваше, т. ј. да ће јој сутра саопштити своју одлуку. Женине речи, које потврдише најгоре сумње Алекоија Александровића, изазваше у његовом срцу жесток оол. Тај бол беше увећан чудновагим осећањем физичког сажаљења ирема њој , које беху изазвале у њему њене сузе. Али, када је остао сам у каруцама, Алексије Александровпћ, на своје велико чудо и радост, осетп да се потпуно ослободио и од тога сажаљења и од свију мука суревњивости, од којих је у последње време патио. Он се осећао као човек који је дуго патио од некаквог поквареног зуба, када му је зубни лекар тај зуб истргао. После страшног бола, после осећања да се нешто огромно извлачи из његове вилице, нешто што му се чинп да је веће од читаве главе, болесник на један пут, чисто не верујући својој срећи, осећа да нема више онога, што му је тако дуго тровало цео живот. што му је прикивало све мисли за једну тачку, он осећа да ће сад опет моћи живети, мислити не интересујући се једино за свој покварени зуб. Такво је осећање ослобођења осетио сада Алексије Александровић. Бол је био и необичан и •страшан, али ето прође. Он сада може опет да живп и да мисли п о чем другом, а не само о својој жени, «Жена без срца, без части, без религије, жена покварена скроз. Ја сам то свагда знао и свагда ви/1ео, али, жалећи је, ја сам варао самога себе", рече он у себи. И њему се одиста учини да је он го свагда видео; сећао се појединости из прошлости, које му се онда не учинише нимало ружне — а сада му оне доказиваху. да је она увек била покварена жена. «11реварио сам се, шго сам свој живот везао с њеним , али у мојој погрешци нема ничега ружног, и за то ја не могу бити несрећан. Нисам ја крив —■ рече он у себи — већ она. Али шта ме се тиче она! Она за ме више не постоји...."