Отаџбина

52

АНЛ КАРЕЊИНА

Све што постпгне н>у и сина, према коме се његова осећања такође изменише, то њега неће занимати. Једино што га је сада заннмало, беше питање. како ће да скине са себе блато, којим га је она, при своме паду, упрскала, који би начин био за то најбољи, најприличнији. најудобнији за њега и према томе најправеднији, те д§ оправши ту њагу са себе, пође даље својим путем поштенога и корнсног рада ? «Од куда ја могу бити несрећанзато, што је једнажена, која је за презирање, учпнила крпвицу ? Моја је дужност само да нађем најбо .Би излаз из овог тешког положаја, у који ме је она бацила. II ја ћу наћи тај излаз — говораше он даље у себи, мрштећн се све више. — Нисам ја први нити ћу бити последњи , коме се тако што деоило 5> . II не бројећи нсторијске примере, од којих у последње време свп беху подсећани на Менелајеву леиу Јелену, он се стаде сећати читавог низа примера о неверним женама у вишем друштву, које је он лпчно знао, као и преварене мужеве. „Дарјалов, Полтавски, кнез Карибанов, гроФ Паскудин, Драм.. . Да, да, и Драм.... тако поштен и вредан човек.... Па онда Семенов, Чагин, Сигонин", сећаше се Алексије Александровић. «Оно јесте, некакав глупи псИси1е пада на те преварене мужеве, али ја у томе нисам никада ништа друго видео до несрећу, и ја сам имао саучешћа према тим људима", рече у себи Алексије Александровић , и ако то не беше истина, он никада ггрема тим људма није осећао саучешћа, на против, поносио се тнме, што није међу њима. (( То је несрећа, која може свакога задеспти. II та је несрећа ето задесила мене. Сада је главно како да се расправи." И он стаде разматрати у детаљима. шта је који од поменутих људи радио у таквом истом положају. „Дарјалов се дуелирао....» Дуел је у младости Алексија Александровића јако привлачио његове мисли, и то баш за то, што је он физички био страшљив човек, и што је то добро знао.