Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

53

Алексије Адександровић није никада могао да замисли пиштољ уперен на њега, а да се не згрози, и он целога живота није узимао у руке никаквог оружја. Тај страх приморавао га је у младости често да мисли о дуелу, и да се замишља у положају, где ваља ризиковати својим животом. Доцније, када је у животу постигао толике успехе и када је стекао тако угледан иоложај. он је са свим заборавио на то осећање; али сада. та се плашљивост показа тако силна , да је Алексије Александровић унапред знао да се неће одлучити на дуел, и ако је о њему дуго размишљао. «Нема сумње, наше је друштво још далеко од онога што је у Инглеској, оно је још тако дивље, да ће врло многи — а међу њима беху и они, чије је мишљење јако ценио Алексије Александровић — наћи да је дуел лепа ствар. Али какав би се ресултат постигао ? Рецимо ја га изазовем на дуел — настави Алексије Александровић у себи и живо замисли последњу ноћ у очи дуела и пиштољ уперен на њега, па се згрози и одмах појми, да он то неће никада учинити. — Рецимо ја га позозем на дуел, рецимо мене науче како ваља руковати с оружјем, ја одапнем ороз (овде је и нехотице склопио очи) и — изађе да сам убио човека ..." Овде Алексије Александровић одмахну главом, као да отера тако глупе мисли. -иКаквог има смисла убити човека за то, да би одредио свој одношај према жени нреступници и према детету ? II после тога убиства опет ја морам решавати шта ћу с њоме? Али што је много вероватније, што је готово сигурно то је, да не би он погинуо, већ ја. II сад ја, који нисам ни крив ни дужан, за што ја да погинем или да будем рањен ? То просто нема никаквог смисла. Па не само то, него кад бих га ја изазвао, то би био непоштен поступак с моје стране. Зар ја не знам унапред. да ме моји пријатељи неће никада пустити на дуел, да неће допустити да се изложи опасности живот једнога државника, који је толико иотребан Русији ? Шта би изашло?