Отаџбина

610

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

— Па није баш лепа, има и лепших, али је милокрвна била. Ово са стиснутим усницама, поносно и задовољно уједно, што он сад добро каје што је рекао био. Пасажје интересантан, добро опажен, премда је више досетка и то не особито нова. Оно што следује већ је обично. С том женом, прича паша даље, ноћио је. То је нека удовица. Мужа јој нестало. На његово уздарје она му вратила тим коњем. Име јој заборавио, неко чудно, значаше поноситу, а не беше поносита, пуста.... Горде. Ово је већ сувигае, али да прекипи : на левој дојци имала неки младеж. Погађате да ово боли Вукосава насравњиво јаче него буздован, ма да се Горде грудила да га и оно боли као ово. Кад су се помирили пита га с малим пркосом, који се хлади али с поносом који буја: шта те је више бољело ? — Муч ! погани! Ово је Вукссаву од милоште. Он је задовољан. Горде му је шапнула једну тајну коју погађамо: наћи ће се чедо у дому. Али му није саопштила много важнији повод за радост: она је израдила да се онај берберин ожени. Код Вукосавове глупости — јер он је глуп малчице је л те? — и код услуга које је берберин указао Горди, можда би се она сетила да други евентуални удар ногом вал>а осветити на паметнији начин Колико је, пак. Горде одрешита и с коликом енергијом извршује што намисли, Вукосав је искусио тако, да о том не може бити ни у каквој сумњи. Али му је она, видите, све ово прећутала. Ко зна за што? Можда и с тога, што јој, по свој прилици, на то не би одговорио само са: — Муч' погани ! Ово је завршна реч комедије г. Лазе Костића, која се не почиње много љубазнијим уводом: Луда главо, сметена памети, шмокљане, сутуране! Унутра, између