Отаџбина

634

ПАНЧИЋВВА СТЛТУЛ

који су скупи, а без којих ни ципелу на нози не можете да урадите, то да оставимо на страну. Г. Јовановић не воли да се говори о тим стварима, (и оне су доиста од мале важности). Али што је важније, што је врло важно, то је, што је г. Јовановић морао да ради статуу пок. др. Панчића по једној јединој и то врло рђавој фотограФији. Дакле, место живе главе, или бар попрсја, ваљало је израдити пластичан лик по равној слици која није давала ни величину, ни ширину, ни облик главе Панчићеве. (На послетку, кад није ништа друго било остало, морало се и са ФотограФијом задовољити. Али, што они, који су били позвани, нису бар послали ФотограФију снпмљену непосредно са Нанчића? ФотограФија која је г. Јовановићу послата. ФотограФија је с друге ФотограФије : избледела, нејасна, без бора, без сенке, без икаква карактера. Другим речма, она није давала ни све оно што у ФотограФијама може човек наћи, кад нема жива човека пред собом. Никакве, или готово никакве пластичке индикације није било на њој. Тако је та ФотограФија била ту готово само зато да за све време опомиње вајара како је тешко радити по непотпуним копијама). Као што је било за лице и за главу, било је и за све остало. Г. Јовановић није имао ни висину ни обим трупа Панчићева. Тражио је био да му се пошље један капут докторов, али га није добио. Ствар је невероватна, али истинита, и ако необјашњива. Код такве оскудице у документнма, ва]ару је остало било само то да с огромним напором сећања допуњава недостатке свога прегледа. С времена на време долазили смо му ми и у дискусијама веома шумним али апсолутно бескорисним, расирављали смо питања о сличности главе и стаса Панчићева. Срећом нас г. Јовановић није никад слушао ; тако му је испало за руком, да у пркос недовољним документима изради живо и вештачки своју статуу. Да нас је слушао! Једни смо тврдили да је пок. Панчић имао прав нос, високо чело, здраво упале очи и образе, крупне,