Отаџбина

20

У с к о к

ним племством , па и међу простим народом, те га се свак клоњаше као окуженика. Нашљедник Непомуков бијаше грађом и обличјем на оца, а оно двоје, Јан и Лудмила, на ујчевину. Кад дјеца подрастоше, родитељи их иредадоше старом дворском свештенику, да их учи и васпитава. Да им поц и предаде све што у глави ношаше, ћаше их слабо обогатити знањем, а шта им могаше помоћи учећи на потрч, са старачком досадом ? Пошто Јан и 'Лудмила научише, како тако, читати и писати, стари поп већ мало посла имађаше с њима, него настави да поучава слабуњавога ЈосиФа у латинском језику, повијести и математици. Двоје млађих, остављени сами себи, готово ирезрени, привише се једно уз друго и растијаху у потпуној слободи. Готово једине им дужности бијаху да буду: јутром и вечером, уз матер и будућег њиховог старјешину, на црквеној служби и два иута дневно за општим столом.... Једнога љетњега дана пред вече, у дубрави, на један пушкомет иза двора, бјеше се скупило мноштво сеоске дјеце око Јана и Лудмиле. Њему је могло бити око дванаест година, а њој двије мање. Сав тај мали народ гледаше пут чести једнога бријеста, гдје лежаше њека иовелика тица на гнијезду. Њеколико снажнијих мушкараца узалуд покушаше да се успентрају, а Јан, најслободнији међу њима, бијаше постиђен, јер му се зажарили длани и прсле му бјеху хлаче. Док се дјеца домишљаху шта ће, дотрча међу њих од некуд један хрт и стаде штектати. Мало послије стани се ту господин Мирослав с пушком о рамену. — Бјеж' да бјежимо! — викну један сељачић и потече први, али га псето притече и сузби, нашто стаде дрека све дјеце. — Шта ће вам гнијездо ? — запита Мирослав прнјекорно. Реците ми шта вам треба, па ћу вам га ја одмах снимити.