Отаџбина

У с к о к

21

Сва дружина иогледа у Јана, који обори очи, а Лудмила се сакри иза његових леђа. — А ти си, пан Непомуков! — рече Мирослав смијући се преко воље. Ти си војвода овој војсци, је ли, рођаче? Је ли те поп Стеван научио да разваљујеш гнијезда ?.... — Ово је наша дубрава! — одговори Јан и бојажљиво и у срџби. —- Е! Тако ли умијеш одговарати? Нијесам ја рекао да није ваша, него хоћу да рекнем да не ваља зло радити ни на своме добру. — То рекавши, Мирослав отиде. Дјеца остадоше њеко вријеме ћутећи и веома зачуђена. Јан не вјероваше својим очима, да је из близа видјео страшнога Мирослава, који је своју душу ђаволу продао, који је једнијем погледом могао устријелити човјека, како је то у двору више пута слушао, а тамо, гле! стрико Мирослав као и други људи, још љешни него обични људи. па и не рече им друго до паметан савјет ! Док је он то у тренутку промислио, његовијем се друговима одријешише језици, те начеше брбљати којешта, све саме страшне ствари о Мирославу, које иђаху од уста до уста по колебама Непомукових кметића. У томе разговору кренуше се сви из дубраве. Тако причајући наиђу на њекојега старкељу, кога у селу зваху «стрико печени", који чуваше дворске свиње. Дјеца њему казаше за сусрет, а Јан му исприча како је први пут говорио са рођаком властелином и шта му је рекао. — Богме, зло је што су се они, млади господин, разговарали са онијем!.... зло, зло ! Треба да они кажу мами, па да се они моле Богу. Јакако! Ред је за то одмолити.,.. — Пази да се не одаш! — рече брат сестри, кад се одвојише од осталијех, — јер тешко нама, ако мати дозна ! — Мама, кад се год наједи, пријети да ће нас дати Мирославу! — дода дјевојчица.