Отаџбина

у с к о к

23

Чим књигоноша уђе у двориште, Јан и Лудмила сједоше под једно стабло. До мало дотрча к њима један дјечак, од прилике Јанов вршњак, голих руку и ногу од кољена, јако космат, руменијех образа, а очију као у звијерца. Здрави малиша, једући јабуку, стаде преда њих и поче : — А, ти си Јан, а ово је Лудмила ! Ви сте дјеца кнеза Непомука, чак са Велике Пољане. Видите, ја то све знам, јер ми је причао Мишко. Он је и сад казао, да сте с њим дошли, да желите видјети нашега Бенка и нашега Мумулу. А ујак вели да сте дивљи и страшљиви, да вам отац Непомук брани с нама дружити се. А за што ? А мама вели. да ће вас она увести, да ће вам дати воћа. А тета Сидонија све плаче.... — Вацлаве! — чу се женски глас — што не уведеш мале рођаке ? Како то ! — Хајдемо кући ! — шапну Лудмила, хватајући брата за руку. али у тај мах стани се пред њима висока и јоште млада жена, плава и опуначка, великих очију, које изражаваху проницавост и доброту — Ах , дјечице, — рече госпођа — то је лијепо од вас! Ходи душо , — наставИ љубазно грлећи Лудмилу. која и нехотице поднесе своје чело ка њеним уснама, а Вацлав, узевши за руку Јана, отиде пред њима. Са тријема, низ степенице силажаше њека висока погнута старица у црнини; а за њом један слуга у Фраицуској ношњи; за овијем Мишко; најпослије Мирослав, пушећи из дугачка чибука. Сидонија сједе на клуницу и прпвуче к себи дјецу, а кад их пусти, створише се пред њима оне двије дивокозе, па онда мајмун Мумулу, везан ланчићем. који држаше слуга Жан. — Сад ћеш да видиш Бенка! — рече Вацлав, отрчавши пред Јаном на тријем. У вратницама која вођаху на горњи бој двора, куњаше на гвозденом сталку један шарени папагај.