Отаџбина

24

у с к о к

— Де викни, Бенко: добро дошли! — заповједи Вацлав. Јан и Лудмила први пут у своме вијеку увјерише се, да има тица које говоре , као што мало прије видјеше животињу, која је прилично налик на човјека. Сви посједаше на тријему. Мирослав, жмурећи и лагано одбијајући димове, одвоји се са старијом сестром, а слушкиња донесе велику гомилу воћа на сребрном кругу. Истина. Јан се по мало шчињаше, особито кад би се погледи обратили на њ, али, чим би настала општа граја, он би се ослободио и смијао се уз Вацлава. Послије њеколико времена, Вацлав их сам одведе у двор, те пошто и њега разгледаше, отрчаше у гај, гдје сад њих троје прилично дуго проведоше у игри, по лијепој рудини Најпослије, кад се сунце нагна ка западу, обоје дјечице, као препорођени, вратише се кући, разумије се кријући трагове своме „пријеступу". Већ сутрадан дјецу немило дираху материне хладне ријечи и Јосифово надувено понашање према њима, премда томе бјеху давно навикла, те, без дуга договарања, отидоше ка П-ћима. Мирослав се забрину, предвиђајући свс неугодности, које се из тога могу излећи, али и он и сестре му разумјеше, да дјецу не привлачи само пука радозналост и потреба промјене, него и један големи недостатак у њиховом осјећајном животу — недостатак љубави. С тога брат и сесгре удвојише пажњу и њежност око те снрочади поред живијех родитеља. Јан и Лудмила овога пута потанко прегледаше дворац. Собе бјеху украшене старинским и новим сликама , и ^едном пребогатом збирком оружја сваке врсте. У домаћиновој соби радионици. цијела једна стијена бјеше застрта књигама наслаганијем у полицама. — «Боже, зар то може један човјек прочитати!" узвикну Јан. «Одиста да може, пошто је ујак све то већ прочитао!" одговори Вацлав с поносом. Па обиђоше градину, иза лијевог бока од дворца, а до ње и звјерињак, гдје друговаху дивокозе