Отаџбина

26

У 0 к о к

главицом Јаном? Залуду су га њеки и уходили. Он је умио мрсити им конце, те повјероваше , да је дома стегнут. Тако је бивало цијелога љета и већи дио јесени. Науку је блажила забава, те је напредак текао нриродно, без натеге. Јулија и Сидонија, поред братова предавања, учаху дјевојчицу женскоме раду. Племенито уживање : преносити своју умну тековину на младе, чиле душе, сладила је Мирославу сву горчину његовог прошлог живота. .. Наста позна јесен и донесе кише и вјетрове, те се Јан и Лудмила морадоше скрасити у кући. Међу тијем врати се и отац. Брат им Јосиф , увијек болешљив, друговао је сад чешће с њима. По очиној наредби поп ]е и њих припунггао три пута у недјељи на науку вјере, и тако тек сад могаху право оцијенити што је сухопарно брбљање. Осим тога, смијешни и мрски им бјеху овлашни говори о Мирославу и презирање простака, које пречесто слушаху од баба и маме. Али се ћаху искалити у вече, кад се затворе у своју заједничку собу. те стану решетати дневне догађаје у двору и читати књиге и писма, које им вјерни Мишко доношаше од П-ића. Највише их разговараше писмено торокање Вацлављево. У њеколико прилика мало што не одадоше своју тајну. Једном рече Јан ЈосиФу : — Требало би да радиш што год рукама , да се оснажиш. Као властелину најбоље би ти доликовало, да си вјешт владати оштрим оружјем. Знам да те бабо томе учио. Ето, ако си вољан узми један мач, а ја ћу други, па да се огледамо. Јосиф донесе из дворнице два Француска танка мача, од онијех са затупљенијем врховима и укрстише их. Јан, смијући се у себи , немарно одбијаше братове ударце, чисто тражећи да га онај дохвати, али како се то не деси, Јан плану : — Ето, удри ти мене гдје год можеш, а ја ћу тебе само боцкати. Дед, да видиш!