Отаџбина

30

У Н О Ћ И

а пресуда ће се извршити сутрадан кад сунце гране, пред читавим пуком. Јан употријеби оно мало часова што му остајаху да пише матери, Мирославу, Вацлаву и Лудмили. Од силнога наирезања заспа пред зору. Кад га разбудише. а то њеки стари, ћосави и трбушасти ђенерал стоји на сред ћелије, и рече му опрхо: — На првом мјесту, с тога што су твоји стари увијек вјерни били цару; с тога, што си кољеновић; с тога, што ти се може одбити на младост, доносим ти цареву милост. Не ћеш срамно погинути, као што си заслужио, него ћеш. под најстрожијим заптом, довршити војену школу, па онда служити. И тако ти се, ето. прилика даје, да опереш своје срамно дјело. У памет се, младићу ! Свака твоја најмања грешка, казниће се као велики пријеступ!... Јана отправише у Линц, гдје је заиста под оштрим заптом учио војену школу. У то вријеме умрије кнез Ј. Непомук, а брат Јанов, Јосиф , бјеше се оженио. Вацлав, сестрић Мирослављев, бјеше већ поодавно свршио правне науке и добио мјесто у једном чешком пуку, као војени судија. Пошто Јан сврши школу у Линцу, поставише га као потпоручика у један њемачки пук, у Тиролу, а одатле, послије мало времена, године 1815, његов се пук премјести у тек заузету земљу, у нову тековину аустријске царевине. у кршну Далмацију. (Наставиће се)

■у^ јн: о ћ и: Спустила се тавна нојца црној земљи, да почива, А на земљи старо, младо, тихи санак веће снива. Свуд тишпна н'јема влада, к'о да живе душе није, Куд погледаш оком својим све то тамна нојца крије.