Отаџбина

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ

* Из живота стоји на челу двеју малпх књижица, шхо се ту своро иојавише као близанци у нашој лепој књижевности. Прва се зове „ Један иуцањ иред олтаром " а друга „ Разговор с блудницом"(\). Писац њихов се крије иза нсевдонпма „Жаћ", али се по свему видп да је иолиццјски чиновник, који се у слободним часовииа својим бави тпме, да из полицијских авата исппсује „иикантне" романчиће. Већ по наслову виде нашп читаоци да ти радови ннсу лепи, а нису просто за то, што у ошпте није леио што излази нред форум полиције. Садржина ови.ч књижнца је сићушан „пандан" оној криминалној романтици. или боље романтичној криминалности. што на западу ниче тако обилато као гљиве у трулежном земљншту. Белетристика је од голема утецаја на васнигање друштвено и с тога ваља да је сваки писац најпре на чнсто : може ли свако питање биги иредмет расираве у њојзи. и неће ли гдекоје, ако га увучемо у њен онсег, нре нанети штете но користи. Чести контакт с нороком чпни те нам порок најзад иостаје обична ствар, и ту ваљда и лежи узрок зашто се он од здрава друштва одлучује и — скрпва. Порок је био и биће свагда предмет претресања код свију људи, којима бољитак друштвени лежи на срцу, али тај нретрес ако ће да буде од користи, не треба да је белетристнчан који привлачи него дидактичан, ко,ји га разглаба и показује у гадној суштини његовој. У томе облику његов је утецај истина скучен: он ће да заинтересује ужи круг читалаца, алн онај, који је пороку одлучно протпван и који ради да га уклонн, а не и онај. ко.јн је ирема њему равиодушан и који би могао бити склон да му п подражава. Ето зашто смо у начелу противни овој врсти књижевности. Што је за полнцијску фасцикулу не нде добро у леиу књижевност, не нде већ с тога, што је тамо све мање-вшпе — ружно. Што је за кућу „прљав веш 1 ' то су за друштво каљава дела; њнх ваља обоје држати у мање-више тврдим скрињама. док ие дође време да се оперу како ваља, али никоме не може иасти на ум да рече: пријатно је или корисно сретати се с таквим „вешом" по кућп п на улици. Најзад номепућемо и то, да се за белетристику хоће бољи језик но што је овај, којим располаже писац „Жаћ". Није доста писати коректно па да човек одмах буде шгсац, нптн је језик за званични саобраћај подесан за књижевни језик, а сувише за белетриетику, која .је са лепоте еадржаја и језика, што у њојзи мора да влада, п добила то име.