Отаџбина

ИСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

уз бунтове пристајао радо. као уз какве веселе сватове. шири руке своје к њима пун жудње и љубави. Пре него што изнесем неке доказе за ова тврђења ваља ми да обратим пажњу на један историјски Факат. који по себи опет није друго, него један Феномен еволуције династичких интереса. Српска краљевска династија Немањића имала је у својим жилама нешто племените крви француске и по доста крви од најодабранијих царских кућа грчких. Комиеновићи. Ангеловићи, Кантакузени, имају значајне улоге у иоследњој периоди српске самосталности. Константин Драгатп. последњи цар грчки, који је својом јуначком смрћу на развалинама зидова цариградских обасуо и себе и народ српски неумрлом славом, један је прилог к оној еволуцији, која је за циљеве, што се данао само нагађати могу, све тешње и тешње опајала српску и грчку династију. И кад је погинуо Констангин Палеолог, и кад је умро Ђурађ Бранковић, и кад је пао Цариград, и кад је пропала српска држава, и кад су народи балкански кроз сузе погледали има ли од куд да се јавља зрачак надежде, — на мрачноме видику под натуштеним небом виђали су се све блеђи и блеђи одблесци од старих династија Али и ако су ти одблесци били као оно бледе луталице. иламови што без плама и топлоте по гробљу блуде, народ жудан слободе и чезнући за старом славом волео је да види у њима не само одблесак те старе славе, него и претходнице свитању бољега дана. Од тих старих имена, где год се и кад год се иађе људи, који их с колико толико свести и ионоса носе, полазе вибрације династичког интереса и иду све до у сами почетак седамнаестог века. У радњи дуке од Неверса наћи ћемо најбољи доказ за то. Него пре те радње јавила се радња другог једног човека. чији значај, онолики колики је, може да се сведе опет на вибрацију династичког интереса. С тога ћемо најпре да испричамо по нешто о Јерониму Ангеловићу Комненовићу, па после о дуки од Неверса.