Отаџбина

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

17

видећи добру старину како јој хита са гомилом бегунаца у помоћ. Разбојници међу тим опазише војвоткињу тек онда, када је она с пута скренула у луг. Но они опазише и ону гомилу, која им иђаше на сусрет. Зауставише се као ради саветовања, а за тим се опет кренуше вичући на коње, који су једва корачали од велика умора. Могло се познати да су се решили да нападну бегунце. И ако су бегунци са Бјелушем имали да пређу дужи простор, ипак изгледаше да ће бегунци стићи ире до луга но разбојници. Као да им је суђено, баш крај самога луга састаше се обе стране и одмах се замете кавга и бој. Војвоткиња, знајући да је себар навикнут да му у боју буде вођа властелин и да без вође нема истрајности , скиде с коња малу Злагу и *даде је Јеври, а она сама узјаха коња и голим мачем појури у редове себара — бораца. Јуначна жена својом појавом претворила је свакога себра у права јунака. Секирама, косама, млатилима и камењем удараху гусаре. До двадесет их је до мрака лежало поубијаних. Мрак се поче хватати, а војвоткиња се побоја да себри не малакшу, ге са једно тридесет својих људи јуриша међу гусаре. На њу се угледаше и остали себри, те тако разјуре Турке на све стране. После ове победе почеше се скупљати одушевљени себри. Крај упаљене ватре старешина поче прозивати своје да види јесу ли сви на броју. Није их се једанаесторо одазвало. Одмах запалише лучеве и пођоше да траже нестале по околини. „Овамо људи, овамо !» зачу се познат им глас Бјелушев. Похиташе у правцу одакле им долажаше овај узвик и ту нађоше Бјелуша где клечи на земљи. Када му приђоше са упаљеним лучем, опазише где крај њега лежи војвоткиња Мара окупана у крви. Војвоткиња беше мртва. Јурећи за разбојницима у мраку, морала је наићи на одважиије људе, који је на два места мачем пробуразише. 0ТАЏ1)ИНА КЊ, XXXI св. 121 2