Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

27

Свету најзад он се јави. Франдуски је добро зпао : Говорио и писао; Мазурку је лако вио, И галантан увек био.... Шта ћеш више ?.... И свет јави, Да је уман, — узор прави ! V. Сви ми тек по што год знамо, Буди како ма од чега. Али опет и с тим само, Може с' бити узор свега. И Оњегин, мњењем многих (Оштрим судом суђа строгих) : Педантан је, мало знаде, Ал' таленат тек имаде. Без по муке у говору Интересним себе ствара, Сликом нрава научара. У важноме ћути спору; А измами осмех дама Огњем умних епиграма.... VI. Сад латински сваког мори; Али он је опет знао И латински да прозбори. ЕпиграФ би прочитао. Зиа и за те, Јувеиале, На крај писма стави УаХе! Два три стиха Енеиде, Ал : без грешке тек не иде. Није мог'о никад знати Хронолошке луде броје Историје земље своје.