Отаџбина

412

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊВГИН

Као узор створа жива. Свом јунаку, с пуно чара, Ком неправде сваки ствара, Даје израз лица чиста, Разум, што у знању блиста ; Те у жару чисте страсти, У срцу му што се скрива, Жртвом другом вољно бива. У последњој зато (( части п Порок мора кажњен бити, Да доброту слава кити. XII. Паметни су сад у бризи : С морала нас дремеж хвата, Јер, гле, порок и у књизи Част ужива и барата. Сад британска муза влада С које бујна младост страда. Цура бира за кумира Замишљеног тог вампира, Ил' Мелмота, што се смрачи, Вечног Јуду ил' Корсара Тајанственог ил' Збогара. А лорд Вајрон сад увлачи У пропали романтизам Узалудни егоизам.,.. XIII. Шта ће, браћо, из тог бити? Можда нећу, ко ће знати, Од сад више песме вити, Јер нов ће ме бес да схвати. Нећу Фебом да се сладим; На прози ћу да порадим. У роман ћу, Форме старе,