Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

555

селу, састављена из четири велике луке и две њиве планинуше. — Добро ви вече. радници! — Бог ти помог о. — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав. — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчипи. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите. Немојте да ћутите, па да ме отерате, по овој иомрчини иатраг. — Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишан е!... — Тако Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица. — Оћу, вала, не бери бриге ; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати.... Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу. Ми би, знаш, највољели да седнеш, не било ти заповеђено, с оне стране рпе. — Па ајде баш и тако, кад оћете. Послушах десетаровицу и седох међу момчадију. Седео сам тако дуго и нисам речи рекао, а очи ми блуђаху с краја на крај.... Дневно плаветнило неба сасвим се изгубило, а место њега навук'о се густ, црн покров, избушен на милијуне места оштрим и светлим зрацима сићушнихзвездица. По некад тек прелети залутао, густ облак, остављен од својих џиновских другова, промрда иреко неба тамо и амо и закрије, својом тамном одећом тихо треперење малеиих сунаца, па, потиснут снажним ветром, јурие у напред и лети тако преко цела неба, преко бескрајности, ка ! мис'о драге мајке за удаљеним јединцем, ка' жеља младе љубе ;за милим војном.... Трепере милс сићане звезде, хтеле би ма како да осветле густу помрчину, што се иад зе-