Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОГћЕГИН

Слуша Тања несрећница. Он јој пружи руку стално. Али тада («махинално !") Не учини исто Тања, Већ грудима главу склања. Крај ограде двору оде... Мирно с њиме на праг стаје; И не сумња нико шта је. Јер и пољска већ слобода Има срећно право своје. К'о у горде Москве што је. XVIII. Читаоче, признај сада, Да је добро учинио Јевђеније с Тањом тада. Није једном такав био, Чиста срца, топлих груди. Али пакост злобних људи На њему се често свети. Јер друштво му, душман клети јИТто и исто бити може) Закачку му нађу лако. Свог душмана има свако; Ал' друга нас чувај, Боже! Ах, то друштво, друштво грозно, И ја сам га добро позн'о ! XIX. Па зар није ? — Ал' ја слажем Само пусте, црне снове. Ал' узгред ћу још да кажем : Сви потворе радо нове Што их ниске душе створе, II а их шире црње, горе. Нема лажи, нема репа.