Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

589

XXXIII «К'о у прошло доба што је «Певао их свако чедно....» — Зар да оде срце поје ? Па зар није то све једно? А шта рече наш сатирик ? Зар је теби дражи лирик Из каквога туђег јата Од нашега сетног брата ? „Елегија! Чуда Боже! Залудна је мета њена, Одина је узвишена!" — 0 томе се спорит' може, Боље ј' ћутат', што да кријем Нег' с два века да се бијем. XXXIV. Ради славе и слободе, Да им пева сјајне чари, Владимир би пис'о оде, Ал' Олга их баш не мари ! Да л' је кога срећа свила Да крај свога злата мила Песме чита? Веле људи Да то силну срећу буди ! Збиља, том је среће доста Који чита своје снове Милом злату што му гове, Крај којега песник поста. Блажен ако само она Није коме другом склона ! XXXV. А ја плоде снова моји' У заносу неизмерном Читам често старој доји,