Отаџбина

тамо — амо 110 истоку

209

Занимљиво је посматрати ревност којом ови европски дошљаци отимљу један од другога туђе земље и становнике, а још занимљивије је гледати разне мисионаре. како се журе да што пре избаве јеретичке душе афричких црнаца из мрачнога незнабошког царства и склоне у лбно „једине спасавајуће" цркве своје. Ови људи имају масне Фондове на расположењу иа хране и плаћају сваку црну кожу која хоће да се надоји библијским или јеванђелским млеком. Ко је год гладан нађе уточишта у тим заводима, а ако успе да што научи енглески или латински — све једно, добија деб^елу свету књигу, да њоме по густим шумама афричким, спасава и оне који мало воље показују за европске култове, и од којих се мисије из веома пипљивих разлога, држе у пристојном одстојању. Ови црни «апостоли слова }) као да и сами слабо верују у једино спасавајућу моћ примљене науке, јер — причају — да им је први посао да продаду своје књиге урођеницима за добар чанак каше или урођеницима за коју лепу — реч, а ови их радо примају место наплате, јер знају да ће им мисије за њих платити добру цену, разуме се, зарад бруке да им се свете књиге не потуцају по безбожним рукама црних идолопоклоника и блудница. У источној Индији није никад добро ишло са овим пазаром, јер је у народу дубонад укорењен брамински и будистички култус. те би сваки покушај, помоћу библије стварати верне и одане поданике „Царици индијској" вероватно наишао на несавладљив отпор. Али што није могло да буде у Индији, ваљда ће моћи да буде у Сунди и Аусгралији и одиста, ту као да боље иде са прозелитизмом. Прастари културни живот у. малајском народу, Коме је — ко би знао каквим утецајем — приденута склоност мистичкоме, пријемљивији је за хришћанску науку но дивљачка афричка природа која се још креће у тесноме оквиру животињских пожуда и данас се може рећи да су острва источне Индије ближа европскоме отаџвигд кљ. хххп. св. 126. 1-1.