Отаџбина

56

ЈВДНА НОЋ У АТИНАМА

радничког сталежа — који не мари за госпоство и скупоћу новога Фалирона, него се заус-тавио чим је дошао до мора, да вечера, није и пева. И ако је свуд у наоколо пуно каваница и прчварница, и ако је и у њима увек пуно гостију , опет „народ" претпоставља да се прући на песку крај самога мора. Целом обалом, од трамвајске раскрснице па до новог Фалирона, видите гомилице, по једине породице или читава друштва пријатељских породица, које су певајући изашле на море на својим дугачким сељачким колима, на којима стрпа их се по 20 до 30 људи, жена и деце, видите, како су прострли какав чаршав или неколико марама за понету вечеру па полегали око ње тако, да би човек рекао е им ноге море запљускује, те на месечини једу, пију, шале се, смеју се и певају. По где. где чујете и некакво ћемане и видите, како један или двојица играју витлајући својим марамама или држе се за њих и провлаче испод њих. Сећате ли се још „Кокона Марјоле" ? Ето на ту им игру личе све игре више или мање. Ове групе и ово народно весеље крај морске обале траје до прве виле у новом Фалиропу. Ту се одмах мења сценернја. Одатле је морска обала претворена у широк кеј, на коме има неколико ресторација са дугачким низовима застртих столова, за којима веч^ра (( средњи сталеж м . Чесго поштованој буржоазији није довол>на ни толика близина мора за вечеру, него нареди, те јој се столови и столице с-пусте са кеја или терасе доле у песак поред самих морских таласа, који им доггиру до ногу ритмички запљускивајући обалу. На тим дугачким низовима добро начичкаиих сголова горе свеће у у стакленим звонима — један неопросгив луксус на оној месечини као дан. Преко пута налази се дугачак ред богаташких летњиковаца, кокетних вила ; свака од њих у баштици цвећа, свака украшена терасама, верандама, стубовима, портицима, свака као каква окићена бонбонијера. Кроз отво-