Отаџбина

«02

И НОЋ СТАЛА

Кад се пашенози нађоше на само, њихова лица изражаваху ничим непомућену срећу. — Ну дакле? Јесам ли имао право, кад сам је хвалио? запита г. Љакос. — Узор од жене, драги мој, кликну г. Платијас, прави узор ! Кроз шест месеци, продужи он, имаћу да вас замолим за једну нову услугу. Хоћу да будете кум свом нећаку. — Шта ? Зар и ви ? — Ах ! И ви ? И оба пријател>а пуни радости бацише се један другом у наручје. У Атинама IX. 92. ЈА .1&Л1КН. јЗ. ^ОРЂЕВИЋ,

И НОЋ СТАЈГА....

Око мене сакунљени друзи, Век ме моле да започнем коју. Певам, невам — разлежу се лузи. И ноћ стала, слуша иесму моју. Ја веселпм своју дружбу драгу, На далеко иесма ми се ори: Брује звуци цроз тншину благу Чудне тајне песма моја збори. Па се сетим некадашњнх дана, У усиомен мнсао мн тоне, И умнре несма са усана. А сузе се низ образе роне.

Сретна дружба само песму тражи, И чуди се што то сузе теку; Песму хоће — ту је за њу дражи; И ја иевам ма да сузе певу. А њих песма развесели младе, Ту се здрави, братими и иије; Али уздах, што с' кроз песму краде Ннко, ннко разумео није. Дај да певам! Нашто овде туга! Сузи мојој овде места није! Жоја туга наК' Ие себи друга, У грудима где се љубав крије.

И веселим своју дружбу драгу; На далеко, кроз ноћ звук се ори; Брује звуди кроз тишииу благу Чудне тајие моја песма збори... И ноћ стала слуша несму моју...