Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

вот због оне ситне неотесаности. А, ви мислите да и опде треба „тражити жену?» Ко зна! До виђења! Лаку ноћ! Пардон, драги земљаче што те оставих сама за неколико тренутака, али ови мудри разговори зову се у извесном свету к социјалне дужности' 5 . Ваља се са сваким познаником иоздравити, вал>а измењати неколико „љубазних" речи, или како наш покојни Алекса Пачић говораша ваља «бацише љубезно речови". Тако, сад хајдемо. Чекај мало Ону даму морам поздравити. Која ти је то? Моребатали: „социјалне дужности". Ах, госпођо, је ли то допуштено? Та ви сте сваки дан лепша! —Ах не, али ви сте сваки дан све духовитији и ако сам после првог разговора мислила да се не може имати више есприја иего што га ви расипате. Само имате једну махну — има већ читава вечност како нисмо имали задовољство... — 0, молим, задовољство и срећа би била за мене да сам могао... — Али прексутра нас нећете заборавити... — Како бих могао ?! Уф ! И то је прошло! Вежи овамо, између столова, иначе, томе краја нема. Т1еп8 с'ев1; кн. Инглеско руковање скоро испод браде. Ти уа Шеп 101? Мегсј, да Бош11о1;е! Аћ 4ап1; т1еих! Аи р1а181Г с!е 4е геуојг. Воп зоћ'! — Тако, само још да обиђемо она три стола, па смо спасени. — Ама, сељаче, куда ти то мене водиш ? Ово је некакав (( штек м . Ваљда се ноћас нећемо 7 навозити на море ? — Можемо и то после, ако хоћеш, јер ти видиш да се и десно и лево од овога „штека" љуљушкају чамци с усаканим једрима. Али најире да ти покажем Фалирски балкон у сред мора који стоји на гвозденим стубовима. Тако. Ово је крај моста. Сад још уз ове басамаке. Ево нас горе. Како ти се допада ? — Па шта ти говориш балкон ? Ово је већа сала од оне нове Вајвертове код Коларца? —