Ошишани јеж

У рејонској амбуланти

* историд* службн у реонокој амбуланти натаче наочаре ■ спремајући се да започне с о рд ин а ц и i о u, погледа у зидни кчлендар, па кад виде да је четвртак, она се cauo uaсмјешн и уздахну. Четвртаж! Е, данас ћемо опет имати специјалну врсту болесиика, оне из чиновничких редова. Та врст* „болесника“ иравилио

ретиио аабушанчта, коЈа се ptгрутовала од чкновиика кз ра*них установа ■ вадлештава, долазилл je »скључнво четврткрм Циљ им je био да добију три даиа боловања (четвртак, пеТак ■ суботу) t да Ji то вриЈеие иачине излет иетдје изван Београда, нзкупују разних намирница, врате се у недјељу кући, а онда помало около тргу.ју продавчјући намириице познаницима н зарађују на њнма „коли/со Је право~_ Започа преглед, Најприје наиђошв два-три безвачајна болесника, уђоше двије жене и добише плзде купоне за пелене, а сида се нз чекаоиице зачу јека и тешко уздисање. Доктарица подиже главу и ослупшу: ЕЈво га! Ид« излепшк! Држећи се руком иегдје ожо крста, кука или бутине (то се ниј« могло тачно уочити баш за које мјесто пошто је дотичви дебељушкаст и носмо дебео гишоки капут). Кандидат за болесника страшно је церио лице баш као да ra стеже змијски цар „боа констриктор“. Тулио је неким жалостввмм гласом о д кога би се стегло много необавјештсно срце: Ајао! Ах, ах, умрсКу! Јдо, Јао, друтови, размакиите се. увредићете мс! Шта је, човече, шта се то десило с тобом? предусретљиво га дочеиса докторица. Аууух! стаде да завија болесник. Помагзјте, другарице, jep сам покојних. Готово је, иене више нема! Ама, шта је, шта је то било? скоро се поиолеба докторица Н« питајте другариче, него понагајте, остадох ја без себе! Па уздишући и ј.аучући стаде да прича; Знате, овај пред cau« божнћне празнике_. Аух, што ме штрецну!„. Пред саме божнћне празнике, знате ударио ме аутобус у леђа. Ајој, мдјко мила!._ Знате_ Па зашто нисте одмах дошли? Ама, видите, овај, упочетку ме окоро није ни болело, али сад... Ajojl Сад, кад су пра»ници завршени, ви се онда сетнли, је ли? Аух, другарице, вама је до шале, а мени... Докторици случашо испаде налив-перо а наш болесник, заборавиши се, прискочи, хитро се сагну и подиже га, а тек онда, као да се присјети, стаде да виче; Аух, аух, што сева, што сече! Богами, снгурно ми је бубрег одбијен! Докторица се зачуди: Ама, па ви се држнте за бутину, а откуда тамо бубрег! Да се ви нисте случајно нажул>или седећи?

AJaoti, и бутана ми је повређена! Ни седети не могу. Чујте иедпо се присјети докторида да ви ивсте онај који је долазио једног четвртка. пре месед дана, а жалио се да му је трамвај повредио крста? Добили сте оида три дана боловања. Болесиик скаро уокликну; Јест јест, ја сам! Заиста, три дана боловања н одмах ми је б«ло боље. Само, мало сте се забунили; онда су ме ударила млекаџиске чезе, а не трамвај, оно Је било још јесенас, пре три месеца. Хм, тако, дакле промрмља дакторица. Молим вас, скините се да видимо како стоји ствар. Ама какво скидање! saвапи болеоник. Не треба ту ннкакваг окидлња! Кад вам кажем бубрег! На једаите јаде, стењући и гунђајуђ«, чиноаник се окиде. Лијечнрица саоио овлаш погледа, притиону прстима и ствар јој је била јасва: „болесник" је био здрав кж парип. Друже, нема отока, нема модрице, никаквих знакова, убоЈд ии озледе. Ама, дпугарице, па како ви то? Та ја сам тотално болестаи, ја не иогу у надлештво на дужност. Менн треба макдр три дава одиорл. Не, не могу вам дати брани се докторица. Немам ва основу чега. Како да немате, иолим вас! узјогуни се болешик. Па јесте ли ви свесви циљева данашње борбе? Болесна човека шаљете у канцеларију. Па то је вајобичижа саботажа!

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ

Жао ки је, дружс, *ли |е мој налаз такав, Али, молим вас, ја не могу за трн даиа радити, na да се цео овет преврне, скоро заплака чиповннк. Добрlo, кажите то вашем шефу, па нек.а вам он одо&ри отсуство, ја нездаш ua осаову чепа. Ах, зиам ја вас свију! агорчено се _ рдзвика чкновник, само да би могли чути они у чекаоници. Све је то стард трула Југославија. Кад сиротињ« треба дати одмор н боловање, онда нема. а за господу би било. Знам ја то. Зар смо зато г»нулн, да иам опет господа до«тори гуле кожу! Облачећи у ходу аимски капут, чивовник, без поадрава, журнкм короком крену из ордииације забо-рав.најући, ваљда од огорчења, да јауче, шепа и да се дожи за леђа. ГуоаЈућ« се између у чекаоници озлојеђено је мрмљао: Јест, кад је »а сиротању, очтда нема. Опет нама суде оети стари који су и упроаастили ову ■ожаву, Ништа се није променило. Тешко нама, док је на свлком кораку саботажа. На излазу чинсдшнха дочека нвка њушка шверцерског изгледа и намкгне му. Хеј, Жико, је ли упали.то оно с аутобусом? Вреше ]е да

крвнемо. Скела за Панчеио иде у десет сатн. Како упалило! љутито отпљуну чјшовни«. Та ови даиас тешко би ми дади боловање да ми се одиста нешто десило, а тек oi&aj<o запео па не да

гао да њечпг т џвпа иде. Прав« ти кажеш: на црољеће he ycr.v нак? Та ко би ово чудо трпма. Велвм ш ја теби да he устаиак, та вндаип и сам mx>цијади њушка к револуциширно пљуцну аа тротоар. Б. Ћ.

Узбудљиви догађajи у Аустрији

У Аустрију су ових дана допутозали синови бивше дарице Зите, Карло-Лудвиг и Рудолф Хабсбурпжи. Упитани о циљу доласка, они су изјавили поетставницима штампе да су руко»ођеии једиио „хуманим ншорама мателијалнв помоћи“. Гкипто су г.г. Хабсбурзи дошли тајно и свсга са два кофера, тешко је било веровати да је у тв кофере могла да стаке материјална помоћ за Аустрију. Због тога су се у комент.арима једног делз аустријске штампе по.ј.авил* мишљетва да г.г. Хабсбурзи нзмеравају да ту помоћ изврше У духу традиционалне аустријскв политичке девизе: „Некд доуги ратове воде, а ти се. cpehна Аустријо, жени“. Међутим, извесни аустриЈсхн листови кажу да су времена царске Аустрије одавно прошла. Данас девојке не доносе мужевима ни обичну спрему, а кчмоли да краљнце доносе у мираз земље

и држаие. Према томе Хабс<»урзи нису дошли да сво.је личности ставв иа помоћ Ауетрији, него да у Аустрији помошу своје личности.

ЗА КОКОШКЕ

Осјех, 25 (ануарл Всликн л»-'6итељ живине д-р Драгутин Аничић кз Осјека сматрао је да му је саета дужиост да своје кокошке обуче у сукно. Стога је већу количину сакрио у кокошињзку. Исто тако намеравао је, нзгледа, да правн обућу sa кокошке, па је сакрио на истои месту и коже. Пошто Друштво аа заштиту животиња у Осl’еку не ради, неиа ко да одликујс д-р Драгутииа Аничића зз његову ретку хуманост. Шго се пак тиче Народног суда, сви су знаци да he о«, у крајњој неупућености, прогласити тај хумани рад за дриоберзијанчење. ПРИЧА БЕЗ РЕЧИ