Ошишани јеж

VEZANI I NEVEZANI DINAR

SAVEZNICI

“J TO JUTRO je gospa Višeslavi započelo ■' kao i svako drugo njeno jutro: probudila se iz dubokog sna (a imala je dobar san' ~To je jedino što mi je iz onog našeg vremena ostalo!“), bacila pogled po onom neređu što je pred leganje za sobom ostavila, užasnula se pri pomisli da ona još uvek (~Ah, pa dokle, bože to mi samo kaži: dokle?“), još uvek to mora sama da rasprema i otpočela da psuje. Namrtvo se ispsovala gospa Višeslava i pritom svaki svoju porciju dobio; počev od gospoda boga, pa preko kralja Petra đo današnjeg dana. I Cerčil dabome, on pogotovu („budala matora, e baš mi ćef što su ga ovi namagarčili, i njega i njegovog kretenastog sina!“) i Truman, razume se (~Pa šta čeka? To da mi je da znam: šta taj čovek još čeka?), već o partizanima i komunistima kao glavnim i neposrcdnim uzročnicima svega toga i da ne govorimo. Pa najzad i pokojnl Stanko, njen muž, što je umro i ostavio joj tek samo tu kuću, od čije se kirije ne može ni živeti ni umreti (~a neću, vala. đa im radim, majku im njihovu, to oni neće dočekati da ja za njh radim!“). Psuje Višeslava da se do boga čuje što, eto, stvari na ovom svetu baš nikako ne™ do krenu kako bl ona želela i kako je ona do rata navikla, neće, pa neće, pa neće, nego udarilo sve njoj u inat, i to ne baš onako, slučamo. nego baš planski, prosto se viđi da se sve zbivanje ovoga sveta udesilo da njoj napakosti i naudi. Ta pogledajte samo tu zimu! Pogledajte samo kako je ove godine tekla stvar sa tom zimom. Dakle, gospa-Višeslava propustila da se snabde ogrevom kako valja. Nije se snabdela letos, kad su ogrevna preduzeča pozivala i opominjala građanstvo da to na vreme učini. (~E, ne dam, boga im njihovog, da mi oni zapovedaju kad ću ja što da kupujem!). A kad je nastala zima, to je već išlo teže. Užasnula se Višeslava pri pomisli na nevolju koja joj pretl, ali nije pala u očaianie. Jer ona zna lozmh,: ~što gore tim bolje!“ I ona se rešila. Ako do toga dođe rešila se. Da se smrzne. Tako lepo; da je jednog dana nađu smrznutu u krevetu. Pa da ceo svet vidi kako se u ovoj zemlji umire od zime. Drugim rečima. reš'Ta se da i svoj život položi za „opštu stvar“, A baš ne bi žalila („Volela bih, na časnu reč da bih volela!“). Ali, opet Višeslavi za pakost zima sve iednako blaga, ni nalik na zimu! Ne možeš da Se smrZneš baš i knđ H'h ht'm i zarekla protiv nje, i uopšte, proklet da je ceo svet l übio ga bog đabogda! Psuje i proklinje VUeslava. ali biće đa nlie uvek samo psovala, osobito bo r, a nije psovala, nego mu se ponekad i molila. Onako: u s , 'bi i za sebe. te ie ce'o to > m* y ' 1 n bila samo jedna kamuflaža. Jer naizad se ipak oglasila košava. Zavija fijuče, riče, villa ledena mo'a, kuće iz emelja da ročun- Tr-* su se prozori, tutnji stihiia kroz pros f on i isterui" bes. Prilika pe može blti boljazaono što ienaumila, alieto tinove pakbsti: d'’šlo 4 oi komštka pa joj ponudila svoj bon za d»-va! Primi'a ie. nnravno, jer najzad baš onako silom u smrt da ide, to nije nameravala. Primila je, ali posle je ođmah viđela u Cemu je stvar; i to je bllo da njoj oteža ono što ona najviše na svetu mrzi (a svaki ti čas iskrsne nešto što ona „najviše na svetu rnrzi"): to silaženje do onih drvara na Dunavu. I ođlagala je, odlagala, a kad je jutros, nekoliko dana posle one košave, opet izgrejalo sunce. sad je pogotovu znala da je to njoj u inat, jer joj sad nema više izgovora, drva u podrumu več sa-

svim na izmaku, te mora najzađ da ide i kupi druga. I sve tako psujući poranila Višeslava 1 uputila se drvarl. U Francuskoj ulici dostigla dvojicu Ijudi koji su kanda išli istim poslom, čuje ih gde glasno govore, te požuri da ih stigne. One dve reć'. vidiš. e. u njima ti je sve kazano, razvezao jedan.da tumači, „briga o ljudima“, To on poručuje i na to on najviše skreće na tu brigu, o IjUdima. Tu je, vidiš, srce progovorilo. Ođmah osetiš da je to tvoje rođeno. Tu već nema oni i mi, već samo mi, jedna te ista velika familija... „Crko dabogda i ti i tvoja familija!", misli Višeslava i übrzava korake. „Vidi samo šta oni blebeću! Uvek to i samo to!“ Ijuti se ona i najradije bi im jezik isplazila, ali mesto toga okreće prezrivo glavu od njih. Kod drvare su se morali probijati kroz kordon kočijaša i testeraša (~Uf, što su dosadni!“), koji su nudili svoje usluge. A tamo, iza šaltera sedela je mlada devojka, zadubila se u neku knjigu. rrvslićeš: sasvim je zaboravila gde je i zašto je tu.

Tek je oko pola osam. Nikoga pred šalterom osim Višeslave. SLigla odmah potom i ona dvojica. Devojka iza šaltera međutim čita sve u šesnaest. Ej, drugarice, hoćete li malo đa pogledate ovamo? opomenu je najzad jedan od one dvojice. U Vlšeslavi međutim već kipi: Clta romane, molim vas! Da li se to ikad čulo i videlo? pita ona, uverena da je opel našla nešto što će i najzatucanijeg protivnika njene stvari da obrlatL Culo se i čuće se odgovorio je onaj. U svakom žitu ima kukolja pouči je mirno, Međutim se prenu i ona devojka, otvori šaluze iz V ."-s’fi-r'n'h r”kn nmnu K< knjižicu, pogleda, zavrte glavom, i odmah vrati: Ne rru ,e kaze, Nemam bonova za pola metra drva. Samcima toliko sleduje: pcla metra. Kako nemate? Zašto nemate? buni Se Višeslava. Nisu nam poslali Imam bonove samo za veće količine. Osialo objašnjavaju kočijaši: valja, kažu, sačekati dok naiđe opet neki samac, pa uzetl sa njim ceo metar, a posle đa podele među sobom. Jer, kažu, svi tako rade Da čekam?! užasava se Višeslava. Ja da čekam? A zašto da čekam? Otkud Ja

imam vremena da čekam? —viče ona i goropadi se. Ona iza šaltera brzo je otpremila onu dvojicu i uveliko nastavlja čitanje. Na Višeslavinu galamu pogleđa jednim okom prema njoj, a onda opet saže glavu i reče joj, ali tako kao da govori onoj knjizi pred sobom: Nisam dobila bonove i "otovo! Uostalom, nemam vremena da se objašnjavam, Višeslava cepti od Ijutine, iz kože da izađe, Uvređena je, indignirana, ogorčena. Eto: izrugavaju joj se, njoj i njenoj sirotinji, Pa koliko joj krivo na onu devojku, još više se Ijuti na one koji upravijaju preduzećem. Eto; podehli svet na parije kojima se đaje samo po pola ' na one druffe ko.r'ma se daie v'še. Jedan glas u njoj opominje je da se više daje porod sa dm -u ' - --'-e d ■ razlog. ,„Ništa me se ne tiče!“ odgovara ona tome glasu, „ništa se to mene ne tiče!“ I onda kako oni mogu da govore da smo mi jedna familiia? !“ |-)i f q g0 rvrta i ~ mnn'rri V? lr n ona može: „Mučak! Eto ti!“ I provlači palac između kažiprsta i srednjeg prsta. „Hvala lepo na takvoj familiji!" Gunđa Višeslava i govori sa sobom. a onda joj prilazi jedan od kočijaša i namigujući drugovima. savetuje joj; Ne Ijuti se. bre gospoja, Sad će naiđe neki kao tebe, pa će ti ostane Ijutina za.džabe ruga joj se on, zanoseći malo šeretski dok su se ostali davno povukli od neinteresantnog mušterije da nastave svoie razmvore. I zaista naiđe neki čovek. Višeslavin bes nikako se ne stišava. tako da je i ovaj začas upoznat sa celim tokom stvari. Stmljivo i stojički sluša nieno pričanje i jadanje, i bez reči. što Višeslava ne trpi. 0"a mora sa svakim čovekom da zna na čemu je i, evo, baš ne preda toroče. I onom se najzad odveza jezik. Odprve ocen!o s kim ima posla, pa spočetl<'a samo tu i tamo po jedn-> . da“. ~da“. a onda se f'duičio: E, jeste mi i vi neki veliki vrag, gospođo! Ksd vas čovek sluša. još bi pomislio da se vi to ozbildno kutite. Ali ia sam osetio da ie to samo šale radi. Ta kud bi se vi na vaše naibolie saveznike liutili?,. Jer svi oni nisu ništa drugo već vaši najbolii saveznici. Svi ti što tako bez ikakve stvarne nužde. bez razloga stvaraiu kod Ijudi osečanie zapostavljenosti. Svi ti koji se takmiče u nebubaznom i grubom ophođeniu prema publici, svi ti koji zaboravliaju da su na svojim mestima i dužnostima radi toga đa narođu posluže, a ne da maltretiraiu, kradu mu vreme i otežavaju život gde god mogu. Vidite kako ova naša saveznica ovde to fino izvodi! Niie se pobrinula za te bonove, ni ona ni ti rukovodioci stovarišta, niie nju ni naimanje briga što Ijudi dolaze uzaluđ; neće ona da se potrudi ni tolišno da Ijudima obiasni kako i zašto nema te bonove; ne pada joj ni na um da se izvini; ima ona preča posla: đa čita romane! Gunđanje, nezadovoljstvo publike nju ne dira. Baš ni najmanje. Dakle, taman za vaš račun. I sađa se kao bajagi Ijutlte! Na svoje saveznike!.. Ta idite, molim vas! Kome vi to!.. Zinula Višeslava i sluša kao ošamućena. ~Uf, pa svuda samo takvi!“ prođe joj najzad mlsao kroz glavu. „Uf, kakav je ovo svet nastao danas! SačUvaj, bože, i sahrani! Grom ga spalio! Übio ga bog dabogđa!..“

Četvoronoge vile

lako su građani Pirota koji su učestvovali u dobrovoljnom radu na pošumljavanju Sarlaha čitali narodnu pjesmu „Zidanje Skadra'*, nikako ne vjeruju da može vila da razruši ono što Ijudi sazidaju. Ali kad su nedavno otišli na Sarlah da vide kako napreduju njihove sadnice, nisu mogli da ugledaju nijednu zdravu sadnicu. Odmah je utvrđeno da ih nije polomila nikakva vila, već obična stoka iz okoline. koju vlasnici puštaju svakodnevno da se tu napasa. Još nije poznato koliko će puta Piroćanci pošumljavati Sarlah, ali vlasnici stoke kod Sarlaha spremni su da im za svaki takav rad kazu; ~Hvala!“

' MART 1948

5