Ошишани јеж

GREŠKA U NOVINAMA

SICUŽAN, suvonjav, malčice šepav, ali živahan, ustrčan i skakutav, učitelj Boćko obično se nalazio tu kad stižu paketi novina. Ovoga puta, čim vide knjižara da unosi nove svežnjeve, brzim, spretnim pokretom pomaže mu da ih razvije. Dohvati odmah jedan broj „Dnevnika“. Na širokim novinama ogromno narastoše i inače krupne plave oči. Spečeno Boćkovo lice sve se bllsta. Dopis o elektriiikaciji Varošice, njegov rođeni dopis, izišao je, i to lepo, ugledno, prelomljen na dva stupca. Koliko je sfflgo? zapita Boćko usnama koje trepte. Stotinu... Otkud sam znao?.. Izvinjavajući se ođvrati knjlžar, Boćko se udari šakom po kolenu: Hiljadu si mogao da prodaš. Ne čekajući da mu se objašnjava kako u Varošid ima svega hiljadu pet stotina žitelja, uračunavajući i decu u kolevci, on dohvati broj i, da stigne рге ргоdavca, otperja do kancelarije Mesnog narodnog odbora, Kovač Branko, prvi potpretsednik, snažan, mišićav čovek, kako pogleda dopis poskoči kao oparen, tako da zvecnuše okna na obližnjem prozoru. Brzo se tu stvorio i pretsednik Janko. Obojica se nadneli nad novine, pa se i onl udaraju šakom po čakširama. Velike Boćkove oči još viie narastoše i, onako ogromne, ostadoše da nad novinama lebde kao sveti dusi. U „Dnevniku" piše; ,dla dan 10 jula Varošica će već imati elektriku". A trebalo je da stoji; 20 jula! Gde je deseti, gde dvadeseti! Ustvari, prvi plan bio je da se završi tek u avgustu, ali ova najveća radna aktdja otkad je Varošica zakopana postala je 1 najmlllja akcija svih građana, pa su prethodni radovi obavljeni u kraćem roku. Uzimajući u obzir oduševljenje stanovnika Varošice i njihovu posvedočenu spremnost da se do кгаја založe, rok za završetak svih poslova oko elektrilikacije skraćen je bio, po opštem mnjenju, do najveće moguće mere. Da bi do dvadesetog jula zasjala elektrika san stanovnika bilo je predviđeno da se ozbiljno povuče i potegne. I šta sad da se radi s tim desetim julom? Boćko, kao krivac, ma da mu se čini baš sasvim sigumo da je on napisao dvadeset, a ne deset, i da su oni tamo u redakcijl stvar izokrenuli, polako se izvuče iz odborske kancelarije. Uzgred mu pala spasonosna ideja da spreči prodaju novina sa tom vražjom greškom. Ali prodavac je bio već na trgu, opkoljen nekolicinom Ijudi. Razmahnuo ~Dnevnikom“ više glave, pa viče iz sveg grla; Ima članak o našoj elektrici. I Ijudi kupuju novine. Kako ne bi kad ima to o elektrici? Boćko uhvati trenutak kad prodavac ostade sam. Zapita ga strogo: Koliko si prodao? Ko ti je odobrio da to prodaješ? U kolporterskom kartonu bilo je još samo nekoliko primjeraka. Prodavac začuđeno sleže гаmenima. Nikad on nije tražio nikakvo odobrenje. Sta sad znači jedno takvo pitanje!? Sav slomljen, šepulja Boćko natrag u odbor. Zaneo se u mlsli, umalo se ne splete na „Ваnov“ politirani štap. Taj „Вап“, to je upravo stari načelnik banovine, rodom odatle, koji ]e u vreme svog banovanja, to jest načelnikovanja, sagradio veliku vilu u Varošici. Sad deleći vilu sa kovačom Brankom, jer ovim tvrdoglavim Ijudima u Varošici nikako nije uspeo da dokaže svoje neospomo pravo da sam sa ženom živi u ogromnoj kući, krade bogu dane i uzgred gunđa protiv socijalizma. Boćko našao baš toj spodobi da se požali zbog greške. A „Вап“ gospodstveno

okreće lakovani, malčice izljušteni štap i, bajagi sažaljivo klima duguljastom glavom: Razumem, razumem. Tako je t0... Odlučili ste za deseti, pa ne može, а?.. Ne ide, majčini sinovi, pa sad greška, a? Puj-pikem, šta možete... „Вап“ čini do krajnosti sažaIjlv gest. Stvamo je greška, dokazuje Boćko, gubeći odmah nerve.

— Ama, razume se, recite vi lepo da je greška, pribrano, dostojanstveno, cereći se samo krajičkom usana, nastavlja „Вап“. Greška je, besni Boćko, duboko svestan da tu nema baš nikakve .podvale. Ne gubeći dostojanstvo, ali ni pritajen šeretski osmeh, „Вап“ u znak dubokog poštovanja skida svoj požuteli žirado. Veselo se kreće „Вап“ i šepuri po trgu, a kako koga sretne tužno se presamiti: nije mi ni do čega. Jedem se kao mesec zbog ove bruke sa elektrikom. U odbor Boćfco banu s gotovim predlogom: Može da se pošalje ispravka. Kovač Branko se natuštio, kradom pogleda u Janka. A Janko ćuti, ne odvaja oči od novina. Cita po ko zna koji put onu vest iz Varošice. Boćko je tu sve dobro, slikovito sročio. Prosto vidiš Varošicu čiji domovi, počađali od petroleja, najednom zablešte električnom svetlošću. Samo da nije ona greška! Solicna je, a nekako otskočila, kao da je sama u novinama. Ispravka... jako odzvanja Boćkov glas u grobnoj tišini, iako on govori polako, skromno, stidljivo. Dug tajac. Onda Janko naglo ustane i usšeta se po kancelariji, a kao da ima nekakav smešak zadovoljstva kraj usana. I Branko se podigne iza stola. Gleda s isčekivanjem. Stao Janko tačno naspram Boćka, uneo mu se u lice: Sto nam ovo napravl? Boćkove oči broje trunje po podu. Njegove usne nešto mucaju. Fino si nam svima skuvao, čuje još Boćko, ali mu sve to ne izgleda dovoljno prekomo. A on je takav čovek, lakše bi mu bilo da ga sad grde. —Sila si, bre, Boćko! čuje Boćko sopstvenim urima 1 naglo odvaja očl od polja. Janko se čak smeje i rešeno udara dlanom o dlan, Je T tako? pita Branka. Tako! podigne glavu Branko. Ja to uzimam na sebe. Boćko s čuđenjem posmatra Brankove snažne, kovačke ručerde. Ali ja ću t0... veli Boćko. Sta? Ispravku. Obesi je mačku o гер, pada Brankova ogromna ruka sa svih pet krupnih prstiju na maleno Boćkovo rame. Vidi Boćko sasvim jasno da se Branko trese od smeha, pa se 1 зат csmehnu. Jeste, ispravka, pa posle da kažu... odžvanja zidovlma

kancelarije nešto nedorečeno, ali ipak određeno, radosno. Boćku prođe kroz glavu „Вап" sa svojim politiranim štapom Kao da tek tada potpuno shvati u čemu je stvar. Podižući se na prste, udari i on po ramenu prvo Branka pa Janka. Prosto rastem, blista Bočko, ma da kraj Janka i Branka izgleda kao luk između ižđikalih kukuruznih stabljika. Te noći je u kancelariji Mesnog komiteta Partije dugo gorela petrolejka. Nalakćeni nad inženjerske nacrte, nad preglede obavljenih radova, nad razne obračune i evidencije materijala Branku i Janku bilo je sve više bora oko očiju. Jer sve to nije nimalo lako: prekovati stari plan 0 elektrifikaciji Varošice do dvadesetog jula na kraći rok koji je odredila greška u novinama. Uzete su u obzir sve mogućnosti. Ponegde se izvesnl hitni poslovi obavljaju i noću pod električnom svetlošću. To ovde, pojmljivo, nije moglo da se predvidi. Cineći oni to kod drugih poslova, posle elektrilikacije, a zasad su im stajali na raspoloženju samo dan i katkad, možda, mesečina. Već je zora rudila kad su mesni partiski rukovodioci, brišući znojna čela, sve na osnovu brojeva, a malčice i brojevima uprkos, sagledali elektriku u Varošici ne za dvadeseti već za deseti juli. Posle je bBo rada samo kako to kod nas ume da bude. Držano je i nekoliko konferencija, pa 'bogme i dva masovna zbora. Na prvom zboru su se malo zakačili gomjomalci i donjomalci oko toga ko je dao veći učinak na kopanju rupa za stubove, јег su im rezultati približni. Drugi zbor je prošao sasvim lepo, pošto su, 1 po priznanju gomjomalaca, po-

slednji rezultati jasno pokazali da je donja mala upadljivo jača. Cak su gornjomalci, kao što i jeste pravo, kraj drugih redova već postavljenih električnih stubova, muški pljeskali svojim sugrađanima iz donjeg kraja; a ovi su, da bi ispali skromniji, izražavali mišljenje kao da nisu sasvim sigumi da ih gomja mala nije čak i prestigla u pogledu kakvoće rada. Devetog jula su se duž ulica kojih nema mnogp: jedna glavna, dugačka, 1 tri poprečne, sasvim kratke pružale i sve potrebne žice. Određena su sijalična mesta, postavljene sija-

lice. U mnogim kućama bila je već gotova unutrašnja instalacija. Cekalo se još samo na neke završne radove kod reke, na maloj centrali, pa da zategnutim žicama u Varošicu dojuri elektrika. Za deseti uveće zakazano je i narodno veselje nasred grada pod električnim osvetljenjem. Branko, koji se toga dana. nije odvajao od turbine na reci, übeđen najzad da nema vlše nikakvih smetnja i da će za koji čas sve biti gotovo, krupnim когаkom pređe u Varošicu da obavesti Janka. Usput je sreo Boćka, koji ga, znajući otkud dolazi, pogleda sa zebnjom. Branko samo reče; Ja mislim. Boćko ćuteći pođe s njim. Usput Ijudi zapitkuju; E da li?

Branko uvereno klima glavom. Videći kako se Branko drži, Boćko potvrđuje još pouzdanije. Sretoše i „Вапа“. Obukao cm kaput i štraftaste pantalone, samo mu štapa nema. U svakoj mci drži po jednu veliku bocu. Pozdravlja naglašeno prijateljski. —Malo gasa, veli. Pet-šest litara. Za jedno dva meseca, dok dođe ta vaša elektrika. Hm, da, šta ćete, kad nešto ne ide... „Вап“ je veoma sažaljiv. Nagnuo glavu prema Branku, sarno što ga ne ogrebe žiradom: Pozajmiću ti, komšija. Znam šta je kuća s decom. Tvoja žena reče, kazao si da zanoći bez gasa. Kazao sam joj, otseče Branko, pa okrete leđa od „Ваna“, koji ostade s onim dvema bocama. Drhtave ruke ispružlo napred, da ne bi isflekao odelo. U partiskom komitetu u polutami, Branka dočeka Jankov lik pertvoren u pitanje. Biće, tvrdo reče Branko. Sva trojica pođoše Brankovoj kući. Nedaleko od kuće Branko naglo zastade. Osvetljeni prozori? Ali brzo proceni da to svetli kod „Вапа“, koji je u svakoj sobi zapalio valjda po dve-tri ili ko zna koliko lampi. U dvorištu pred kućom susretoše se ponovo s ~Banom“. Ostavio boce. Vraća sg u varoš, sada sa svojim lakovanim štapom. Tako je to, šta se može_ Srećom kod mene ima gasa A ja idem malo da vidim Sta se po varoši radi. Cujem, iskupljaju se Ijudi, nada se svet. Nije prijatno, razumem, razumem_ obrati se Branku a, onako gospodstven, zavrte štapom ispred Boćkovog nosa. Branko i Janko samo se namrštiše. Boćko se ujede za usnu, da ga ne bi izdall nervi. Od besa dohvati nekakvu batinu kojom su se valjda igrala Brankova deca, pa poče njom da se poštaplje oštro, udarajući vrhom po betonskoj stazi. Iz tamne sobe, još sa vrata, dočekaše ih očajni dečji glasovi; Tata, nema elektrike. Znam, smrsi' Branko i uvede drugove, pažljivo ih ргеvodeći preko praga. škljocnu prekidač. Tata, vidiš da nema, javi se dečak. Ali najednom trepnu nešto u Varošici. Branko pritrča ргеНdaču, okrenu. Vidiš da ima, reče. Blještava električna svetlost okupa i Janka, i Branka, i Boćka, i mladu Brankovu ženu, i dva petogodišnja blizanca, i sedmogodišnju devojčicu. Deci ostade pogled na sijalici, na zabllstalim stvarima. Odrasli pohrliše na vrata, na kojima ih pozdravi neuzdržani žagor palanke koja je, pod elektrikom, već započela veselje. Dugim komadom dvorišta osvetljenim iz široko otvorene Brankove sobe Boćko zakorači napred, važno poštapljujući se onom batinom koja mu se tek tada lepo vide, bela, svakako tek toga dana istesana. U taj čas, povlačeći se žumo iz ustalasane, razbrujane Varošice, pojavi se „Вап“. Natukao žirade na oči, pogrbio se na svoj dotle živahni štap. Geguckajuči ponosito, Boćko kad bi рокгај „Вапа“, okrete dva-tri put onu belu batinu, ~Banu“ kraj nosa, kao što ono malopre ~Ban“ učini njemu štapom. Boćkove razdragane oči upraviše se Varošici. Električne svetiljke zaplivaše u ovim krupnim očima kao beli labudovi u jezerima. Da nije bilo one greške... uze učiteljev-dopisnik da traži svoju izuzetnu zaslugu za ovaj praznik. Ali drugi put nemoj da grešiš. Piši to i onim novinarima u Beograd. veselo primeti Janko. Bogme, nemoj. X bogme, piši! prihvati Branko. Malo docnije Branko ■' Janko vodill su kolo na trgu. lako šepav, Boćko je кгај njih sigurno cupkao, držeći когак i tempo.

D. Draganić

KVAČILO

~Borba“ je oštro pisala protiv inženjera kojl tri godine nisu donijeli odluku o pronalasku željezničkog kvačila radnika Sehića.

Parf, a ml smo mlsliH da ovo zakaflnje samo vagone™

POVEZANO

Prodavnica ~Granapa“ na uglu ulica Braničevske i Intemacionalne brigade prodavala je svježa jaja pod uslovom da se kupe i mućkovi.

Sa mućkovima spakujte mi, molim vas, i poslovođu!

4

4