Ошишани јеж

Letnja priča ili: Gazđa-Markovo magnovenje

GADZA-MARKO Bumbar jož pred rat saziđao je veliku lepu kuću sa dva doksata. Na svakom doksatu domaćica mu odnegovala muškatle i šeboje, prozore zastrla bellm čipkanim zavesama. To je ima oblčaj da kaže gazda-Marko za ovoga đldiju! Pritom se kucne po svojim širokim grudima. A u dnu dvorišta, iza nove crvene štale i sivog, masivnog hrastovog ambara, naherila se bundručara, kuća gazda-Markovih pređaka. To je odaja u koju skoго nikad niko više i ne ulazi. Odozgo se nadnele krlve, zagaravljene grede. Coškove pritisnuls paučina, visi u peškirima. No poslednjih dana paučinu je razbic iznenadni stanovnik, niko drugi do sam ~đidija“ gazda-Markc Bumbar. Povazdan sedi na rasturenom kamenju oko negdašnjej ognjlšta, pođnimio se, nabio glavu među dlanove i frkče. A glava mu. 1 inače golema kao merica pc njoj je dobio nadimak —, došla još veća i uopšte veoma neobična. Na ono malo svetlosti što doрге kroz zapušenu badžu ipak se da nazreti da je ta glava-vazda koječim umotana. Po licu sve do usta, pale nekakve ~froncle“. Gazda-Marko počesto podiže i zagleda levu nogu, koja je takođe zamotana. Najednom čuje se slab šum кгај vrata. Магко se trgne i jače frkne. Oslušne. Fta kucaš, ulazl! provrska, jer po kucanju vidi da mu je to žena, jedina koja zna gde je on 1, po njegovom naređenju, krišom mu donosl mlekOj jer, otkad mu se desila nesreća u kojoj su mu se i zubl rasklimatall, sem mleka ništa u usta ne uzima. Neću nifta, goropadno otseče Магко i pokaza ženi podlanicu, znak da se brzo gubi. All imaš poziv. Zovu te u odbctr, reče tiho žena. Marku zaigraše svi damari, kad pomisli da ovakav treba da ide u odbor, što znači da prođe kroz čitavo selo. Gnevan, podviknu ženi da se odmah tomja 1 s pozivom trlja glavu kako zna i ume. Sutradan u podne žena se opet pojavi. Sjaudila se na vratima: Moraš odmah u odbor. Došao i milicionar. Veli: „Opasna je stvar. Gde je da je, nađi ga. Neka se ne igra glavom," Магко razrogači ono svoje volujsko oko što mu se još videlo ispod zavoja i, stresajući se od straha koji ga namah obuze, iziđe sa svojom čalmom napoije, na dan, Preko zavoja napravljenog od peškira i šala uhvatio se još jedan zavoj od paučine. Njegova plava anterija, koja se, iako malo postarela i zamašćena, do onomad na njemu blistala, sad beše sva prekrivena prašinom i čađL Kojl im je sađ belaj? uplta on smireno. Zena samo obori oči i plašljivo reče: Presvuci se, 1 da te previjem. АЦ to kod njega samo izazva navalu gneva; Jeste, „presvuci se“! Novu glavu da nataknem, je li? Pomisao da ne može izbeći da sa zavojima prode kroz sokake uzruja ga i on, u Ijutini, kad već ne može da sakrije rane ni zavoj, a verovatno ni sve ostalo što je s tim u vezi, rešl kao nekom zainat da pođe odmah takav kakav je. Kao vihor dolete do vratnica nakraj dvorišta i sve zverajući levo-desno usplahireno zakorači sokakom ka odboru, premećući po glavi šta li je to toliko naspelo odbomicima da on dođe. „Ра evo”, kuva mu se u glavi, svoj uzavreloj, „dolazim iz istih stopa, ma da umem d’ okrenem i drugi list, jakako!" Pre desetak godina, isto ovako kao sada, došao gazda-Marku poziv iz opštine. Copavi Rile pozi-

var dokrivuljao do gazdinog podruma i rascijukao se: Ej, Marko, poziv imaš. A Marko baš vukao vino na crevo, pa onim crevom preko Rilovih leđa. Sta me kaie zivkaš, kad vldlš da poslujem! Ume gazda-Marko, dakle, 1 ta-

ко. Zna to celo selo. I nije on, kao što ih Ima u svetu, neka obična prznica, koja se naljuti, pa posle ništa, vidiš mlakonju. Ne, ume on da istera svoje. Na primer, u ovom slučaju, nlje se gazda-Marko smirio dok, za kaznu, nije najuren iz službe taj izrod od pozivara. Valjda samo jednom Магко nije bio toliko uporan đa przničluk tera do kraja, bar ne u istom pravcu. Kupio on pre rata dobar, nov motociki. Niko рге njega u Osoju nije imao ni običan biclkl, a gazda-Marko isturio cellh dvadeset hiljada za mašinu, naučio da je tera, pa samo šnira kroz srez. Koliko ujutru u Osoju, a do podne otišao u pedeseto selo i evo ga opet drči kroz Osoje. Razbeže se deca, koze, prasad, guske 1 ćurke, nastane ih piska, vrekanje, groktanje, gakanje i kaukanje. Dok treneš, gazda-Marko dopadne pređ seosku mehanu 1, zajapuren 1 prašnjav, nateže pivo iz boce, i ne gledajući na seljake koji se okupe oko neugašenog razbrektalog motocikla, pa im kovač Milojica objašnjava gde je paljenje, gde su brzine, gde kočnica. Sve je bilo lepo s motociklom, dok jednog dana, mesto da stane na drum ispred mehane, gazdaMarko ne udari u brest кгај druma i ne slete s motocikla, koji se skrši u јагак. Sav izubijan i izderan, gazda opsova motociklu oca i mater 1 na licu mesta, pred mnoštvom Ijudi, iz inata ga ргоdade kovaču Milojici bud-zašto, za neke dve-tri hiljade dinara. AU koliko posle nedelju dana stišao se gazda-Markov gnev prema motociklu. U znak pišmana i raskida pogodbe bacio je Milojici one dve-tri hiljade na meh. I taj motocikl prodrča danas kroz ufačlovanu gazda-Markovu glavu, аИ mu se uspomena na to prikaza samo kao dokaz njegove sile i snage i pomože mu da se nekako uščeperi i slgurnije koraČa prema odboru, gde če on, tako nešto smišlja, samo ako ustreba, okrenuti list kakav je nekad umeo i te kako dobro da okrene. Sa tim samopouzdanjem gazdaМагко naiđe i kraj crkvenjakove kuće. Kod ograde ugleda crkvenjakovicu, drusnu rumenih obraza, sa kosom koja je bojena šišarkom, pa došla crna kao gavranovo krilo. U vranoj kosi, zadenuta za uvo, raskokala se crvena ruža. Zaboravljajući kako izgleda, gazda-Marko još poizdalje uze kicoški da se poljuljkuje pri hodu i kreše golemim okom.

Вге, kumo, vell joj pribllžavajuči se bal fteta fto se udade za onog tvog svetog Aranđela. A crkvenjakovlca, mesto da se, slušajući ga, topl od milja kao obično, naglo prhnu od ograde. On se opet nađe sam na pustom seoskom putu u ovo toplo avgu-

stovsko, radno podne. Ispod схkvenjakovog koša zaiaja još i pas. Gazda-Marko stuknu od ograde, postajući namah svestan svog jadnog položaja. Glava ga štrecnu. On prevuče rukom po čalmi, sa koje skide krpu satkanu od paukovih mreža. Dođe mu na um da će ga u odboru рге svega ispitivatl zbog ovih zavoja. Naiđe mu krv u okrugle, svinjaste obraze, 1 inače crvene od mrlja spečene krvi. Uplaši se, ali razumede da to ustvari nije strah, već stid što tako izgleda. Uze da umuje da on baš ništa nije krlv. Njemu su rekli da treba da preda pedeset tovara žita, On se malčice bunio, ali više reda radi, tako da to i nije bilo nikakvo bunjenje. —■ Odraste me kazao je. I šta je to, pita se i pouzdano odgovara ništa. Naučio i on jezik za zube i zna gde se šta sme, gde ne sme. A već posle ... Pa i to posle, šta je bilo? On je bio Ijut i morao Je na nekom da iskali bes, јег mu je takva narav. Pošao kući, a neki zeljov izlete iz vrzine, pa na njega ~av, av, av!“ On na psa jednim kamenom, pa druglm, pa trećim iz sve snage. Ciknu zeljov, odemu njuška. Nije gazda-Marko tom prilikom prošao ni sto koraka i krv mu se Još nije smirila, a na njega zalajao opet tako nekakav zeIjov, samo kus i čuljav. Zar 1 ti kusi? - navalio Marko kamenjem na čulju. Dok je stigao do kuće, obangavio Je desetak što zeljova, što kusova, što šarova, da zapamte na koga su lajali i kad su baš

■ našli da laju. To je sve tako bi! 10, 1 to Магко priznaje, a prl' znaće 1 u odboru. AU što da ga za to uzimaju na odgovomost, ’ sem ako nije plzma, јег se zna, 1 otkad postoji Osoje, da skoro sva osojska paščad ramlju na jednu, drugu, treću 111 četvrtu šapu ili na po dve u Istl mah? Taman to misli gazda-Marko, a ispred njega protrča žut pas, pa kad ga vlde, skiknu i izgubi se s puta. A uplaši se i Магко, јег mu se za trenutak učini da je to jedan dobro mu poznatl žućov, ma da to taj žućov uopšte nije bio, već sasvim drugi džukac. Ne mogu mu, preslišava se dalje Marko, ništa ni zbog toga sa onim žućovom, jer tu i nije stradao žućov, već on, gazdaMarko. Kad je onog dana došao skoro do pred svoju kuću, gazda-Marko je stvamo zavrljačio kamen na već pomenutog žućova, koji je režao iz bagrenjara Ali, kamen još čestito nije ni izleteo iz šake, a žućov, nekakva gadna, grivasta, dugouha psina, koju Marko рге toga nije nl zapazlo u Osoju, ruknu na njega Iz sve snage. Магко se mahnu borbe i bezobzirce polete da preskočl nekakvu ogradu od tmja i kolja, da se dohvatl komšiske štale. No žućov ga dočepa za nogu 1 ujede. Malo mu to bllo, nego uhvatio gazda-Marka i za tur, pa ne pušta, Marko juriš u tmje jednom, drugi put, dok ga najzad ne posluži sreća junačka, te se nađe ргеко tmja i kolja, van žućinog domašaja. Za sve to, razume se, ne može gazda-Marku niko ništa. I što se posle sakrio u metle takođe nije ništa, јег svaki bi se dronja sklanjao od sveta kad bi ga snašao takav belaj, a da se ne skloni on, gazda-Marko, čovek od ugleda. Kad bi blizu odbora, gazdaMarko se uplaši još jednog psa, opet žutog, ali brzo se smiri јег poznade mimog gazda-Jankovog klempu. Još mu i potepa; Kuco, kuco! Podiđe ga čak i nekakva гаdost što klempa mahnu repom, No u vezi s klempom, all ne zbog klempe, Магка ipak najednom protrese. pravi, teški strah kakav dotle nije osetio. Pred očima mu puče čitav onomadašnji dan, kad se s njim zbio zao udes. Potom mu sve to iščeze iz glave i ostade da se u njoj o- : kreće samo još klempin gospo- ' dar, gazda-Janko. : „Zbog tebe me zovu, majčin ■ sine!“ svojim teškim mislima ■ obrati se Магко gazda-Janku koji mu se raskrečio u glavi, pa : ga, čini mu se, još i grebe, ima . valjđa klince na opancima. : „То je, dakle, ono glavno", premišlja Marko premro od . straha toliko da prosto ne mo- J že da izdrži još pedesetak kora- [ ka koliko mu treba do belo o- j krečene odborske kuće, na ko- г joj se žari novi, široki crep. c ~Ni tu nisam ja kriv, ali spe- c tljače me, ргорао sam“ gubi r se Магко, trne, živ nije. Sta mu je samo to trebalo, nikako sebi [ ne oprašta. I ćudi se kako sva ta c strahota ispade iz ćista mira i r skoro bez njegove krivice. Kad je ono saznao da je zadu- r žen sa šesdeset pet tovara ga- \ zda-Marko se, рге nego sa pslma, susreo sa gazda-Jankom. r Znaš, bre, raćunam nešto, s гекао mu gazda-Janko ne ž valja rat. Ponekad velim, da je j, da ne bude rata, makar i ovako p ostalo! i c

„Uvek taj nežto fllozoflra, e grobu fflozofirao dabogda!" proklinje ga sada Махко, jer lepo seća da ga je baš tom fllozofijom izazvao da kaže ono najopasnlje što će ga sad statl glave, Da, tako su 1 poručlli: u pltanju je glava njegova, Маг-. kova. Vala, neka ne ostane ova-r ko, makar bilo 1 ratal priseć* se da je tada гекао Janku 1, polazeći, tako ratoboran, da se biје sa pslma, člnl mu se da j« dodao: Kajiš od vršalice bt im trebalo iseći, sve na parčiće, nol „Vidiš, ludak, on stvarno Isekaol A ja sad glavu da gublm! M 1 učinl se Marku da mu već skidaju glavu. On zažmure, zlo da ne gleda. Kad posle grobne tišine 1 izgubljenosti opet osetl giavu na ramenlma i otvorl ono svoje šljlvasto oko, Магко vlde da je okružen Ijudima. On se u njih dobro zagleda. Poznao je pretsedmka, sekretara i dvojicu-trojicu mladića iz milicije koji su ga uhvatill ispod mišica pa, oseća, drže ga čvrsto, ne puštajuJ Daću ja onih pedeset tovara, iskolačio gazda-Marko oko. Daćeš, dabome. To mora da se da, veli meko pretsednik. Sa kajišom nemam veze, balavećl podrhtava gazda-Markova razlupana vilica. Pretsednik se zgleda sa sekretarom. —■ Opasna je to stvar, još ova vrućina, vrti glavom sekretar. Sto, bre, odmah ne prijavi da te pas ujeo? prekomo pita

Магка ko]i se zaprepastl kađ ču sekretareve reči, јег mu ni na кгај pameti nije bilo da se što o tome zna. Übrzo u odborsko dvorište doteraše stare tamice. 'Ajde, polako, popenjl se, dovedoše Магка do kola. Već u aps? zapita on izgubljeno. Zašto, kakav aps! U boinicu, čoveče, da se šprlcaš. Znaš, onaj žućov izgleda sumnjiv. Posle tebe i čobane je pojurlo. Možeš da pobesniš, zabruja u Markovim ušima. Gazda-Marko, izbezumljen, poslušno sede u tamice između dvojice milicajaca. Stari strah mu se zameni novim, kako mu se učinl, još većim strahom: od besnila. Uplaši se da nije već p>obesneo. Zamisli se, nije li bio besan još kad je ono napao paščad, ali se brzo doseti da je to isključeno, pošto ga žućov tađa još nije bio ujeo. Ali, što 11 je crkvenjakovica pobegla? Možda je on na nju, u nastupu besnila, arlauknuo kao na njega žućov. On se učini sam sebi opasan, trže ruku koju je bio prineo vilicl i stravično se obrati milicionarima: Kako bi veli bilo da me vežete. Crkvenjakovicu zamalo nisam ujeo. Vozeći se kraj stmika s kamarama slame, uveren u svoje besniio, gazda-Marko se duboko гаžali nad samim sobom i dođe mu krivo što je onako tvrd na otkupu, јег zaključi da nije tako tvrd, ne bi sad besan sedeo na tarnicama.

Napisao:

D. DRAGANIC

21 AVGUST 1948