Ошишани јеж

ИВО КУШАНИЋ КАКВОГ ГА НЕ ПОЗНАЈЕМО

Moмо Капор

Људи који су правили "Јеж":

Нема расног карикатуристе који не сања да се једнога дана његови црно-бели цртежи претворе у обојене слике, сличне онима које су сликали Оноре Домије или Георг Грос. Наши највећи карикатурнсти били су истовремено и школовани сликари; Пјер Крижанић, изванредни портретиста, Зуко Џумхур - аутор бројних узвитланих композиција јпуних сновиђења или фантастике, Ћирић - сликар градских предела чија платна све више освајају своје заслужено место; Сабухудин Хоџић, маиниста, да не набрајамо даље... Београдски Загрепчанин Иво Кушанић, напустио је сликарство зарад карикатуре и много деценија као да је потпуно заборавио своју

диплому академског сликара из класе знаменитог Јеронима Мише. Своје несуђено сликарство свео је на шкрте линије убојитих карикатура, а велико мајсторство свео на повремену израду портрета у свега неколико потеза на отпацима хартије и дана. Највећи део свог живота ругао се изопаченостима света у коме је живео, стварајући бескрајни паноптикум ликова у политичком циркусу у коме је био најпакоснији гледалац. Од Пјера и Џумхура наследио је почасно место на првим странама недељних бројева "Политике", а када је из ње отишао у заслужену пензију, нико до сада није могао да га ту наследи. Па, ипак, бројни млади карикатуристи са неупоредиво мањим опусом и именима у нашој карикатури, имају чак и по неколико монографија и збирки својих цртежа, Иво Кушанић, мада је већ увелико превалио седамдесету, нема чак ни најмању књижицу, која би обележила његово дело расуто по страницама многнх листова и оставила неки траг у времену о њему. Када је замолио за помоћ око штампања своје књиге цртежа угледне људе у кући у којој је провео четврт века, казали су хладно да за то немају никаквог интереса, Ионако повучен, овај мршави седи човек повукао се још дубље у осамљеност и сопствене болести, не жалећи се на судбину која га је уврстила међу десет

угледних Хрвата, који су изабрали да живе у Србији и тако у свом родном граду доспели на озлоглашену листу изопћених. Као и многи, почео је у "Јежу" још од првих послератних дана овог листа и остао у њему пуних тридесет година. Ни тежак живот пун најразличитијих искушења, младог партизанског борца, логораша Јасеновца и Старе Градишке, није успео да га одучи од смеха и хуморног осећања света. Па, ипак, долази тренутак када и забављачи одлазе у пензију. Пред Ивом Кушанићем се пружа море мртвог времена ван свакодневне новинарске акције, па се у собу у којој се налази н његова постеља и звучни стуб са мноштвом зналачки изабране класичне музике, увесељава Његово величанство штафелај, на коме почиње да се из дана у дан рађа лепота. Не плашећи се да буде старовременски сликар и не подлежући ни једног тренутка тиранији Модерне, њеним отпацима, рушилачким екстазама, пацовима и лешевима, Кушанић полако слој по слој, скида са себе сарказме, цинизме, политику, дневна жонглирања, стратегије и жељу да исмева свет, враћајући се изворима своје посебне, дуго скрнвене осећајности и племенитом сликарском занату. Он престаје да се руга свету и почиње да га слави, да му се диви и да га разумева кроз линију, боју и облик.

- Што си такав песимиста, човече?