Ошишани јеж

КОЈИ НАМ ЈЕ ДAHAC

Јасмина БУКВА

Пробудим се ту ја. А ни сама не знам, да ли сам се баш ту пробудила или много раније. Знам само да овај сан не слути на добро, И да нама, Србима, више ни снови ннсу сигурно склониште. И мислим се: шта да радим? Прво ћу да се саберем, пошто сам се ионако прилично одузела, Кост и кожа. Онда ћу да размотрим широки спектар могућности н да одаберем једину која ми преостаје - да горко заплачем. Не вреди. Ја не умем горко да плачем, Покушам опет. Ништа. Ја кад заплачем, могу само слатко да се исплачем. Горко не умем. Ваљда зато што сам женско. Ми што смо женско то само тако умемо. И видим - Ништа од плакања. Hero да ја нешто предузмем док ме још има, А нонако ме има све мање. Шта, шта... Питам ја себе која ми ншпта не одговара. И зато одлучим сама да морам неком да се обратим за помоћ.

И то не неком тамо било ком. Него неком ко је диљем наше лепе земље по- А знат по томе што брпне о оваквим као ја. И пошто је мој пеихија- ' тар тренутно био нешто недоступан, решпм да се обратим опозицији. Аликојој \ опозицији 0 Питам ја опет себе која ми ншпта не одговара. Опозиционој или позиционој опо- -ч зицији, или оној што није ни једна ни друга, јер је нема док постоји... Запиткујем ја упорно себе која и даље баксузно ђути... А знам да уколико не побегнем из ове ситуације за пет минута п.ма да се тако свикнем на јад, беду и глад, да ћу се стопити с масом свикнутих Срба. И не би ме ни мало чудшш да постанем и репрезентатнвни примерак свог народа, па да ме водају по свету и приказују, као она двоглава створења по циркусима. Зла коб српског народа је у томе што ако га само пет минута уметнеш у ситуацију „зец у процепу“ он је у стању да од оног процепа уобрази такав комфор да му на тој способностн сваки зец може позавидети. И нема те силе из која ће га истерати из тог процепа. Тамо му је лепо и безбедно и ни мало му смета што нема начина да на таквом месту сазна који му је данас. Јер, што је процеп мањи то је Србин већн. Тако настају велики Срби. А изгледа да нам по том нам рецепту стварају и Велику Србију. Како пет минута брзо да пролетн док бежиш... све се мислим ја, док бежим главом без обзира у познатом правцу. А, чак ме и сада копка како бпх поступила да сам тада знала што н сад не знам... Стварно не знам који ми је данас... А био је, мислим, петак. Дан када, по мишљењу моје бабе, не ваља започињати почетке. Али пошто сам ја била све ближа завршетку и пошто ннсам толико настрана да време буде на мојој

страни, решим да се оаш тога дана ухватим у коштац са прегњом која колута по мојој светлој будућности. Време је да се нешто мења. Мислим ја. И сину ми у глави: Савез за промене. Али брзо поче да трепће и угаси се. Као кад нам из дистрибуције пусте струју. па забораве одмах да иекључе, него то мало потраје. Не пршшчи мојнм годинама да ме лемају пандури. И тако реипгм да потражим просвећење на некој другој страни. У Министарство просвете. знам. не вреди да идем. Они се већ дуго тиме не баве. Остаје хш још само једно место, и још један незнатни део минута форе. Кад тамо. Неописива гужва. И да не описујем даље. Око мене јагма српског народа. И свп смо исти. Као у комунизму. А, пред нама Инстптуција која је за разлику од нас преживела комунизам, и дочекала дан када ће јад и патња натератп Србе да јој се наново приклоне. Промувам се кроз гужву до самог Олтара. Клекнем и почнем да се молим као никада до тада. Јер се никада до тада ниеам ни \молила. Кад... Испред мене се у некој сумаглици створн ни мање нн вшпе него, мислим, Бог. Просед и са високоумним залиспима. И учшш мп се неv' што познат. То ме нимало не збуни, јер сам одувек знала: Када виЈдим свога Бога. одмах ћу ra препознати. Гледам ra нетремице. Г.теда и он мене оним погледом који не говори све. И у томе ми Бог приђе, тутну ми неку адресу у руке п ; оде за још неким евојим нерашчишћеним послом. А у мени се мимо моје воље водјт жестока борба између 'оног Миљковићевог, нешто као; ,Дко смо пали, били смо паду скпони.“ и оног чувеног мојег, нешто као: „Ако смо пали, мора да нас је неко гурноГ

Ударали су нам нитне док још нисмо ни знали шта значе фармерице. Од кад су ушли у политичке воде многи се не возе Дунавом. Онај ко тврди да је некад крив вођа, а увек народ, тзј je у праву. Немамо чим ни чорбу да им запржимо.

Јелена КАНАЧКИ

Карикатура

Љубица КОНКОВА