Ошишани јеж

УМОРАН ОД ЧЕКАЊА

Мирјана ОЈДАНИЂ

Добро вече! Ово је Булевар Безнадежних оптимиста број 125, пети спрат? Тј. није ово овде пети спрат него - то би била та зграда... Да, да, знам да се ранпје звао Шеталиште жртава фашизма, али сад је БеБеО, зар не? Пошто се жртве фашизма више не шетају... Знам све, само проверавам... Долазио сам овамо, али дању, па морам да проверим у мраку, јел тако? Мислим, све су кућерине исте и у сваку стане по три седа... а станује бар по седам... села. Ко пита - не скита, што каже наш мудри народ... Ко би реко да има само 16, изгледа ко да има бар дваеситри етаже... А? Иl6 је доста кад нема струје... Е сад, што се тиче тога да ли је наш народ баш тако мудар ко што воли о себи да прича, ту се ја можда и не бих сложио с народом у потпуности... Него, навико се ко магаре на самар... Оно, за магаре нисам детаљно упознат, ал по народу се лепо види... Трпи, па не зна штаје доста... не зна да престане... А ви одмарате? Нема ништа боље него кад човек има од чега да се одмара. Ја, на пример, немам... Није да нисам уморан, али немам од чега да се одмарам. Не могу тек тако да се одмарам од самог умора, Школу сам кад-и-кад завршио и од учења се одавно потпуно одморио. Нисам баш ни претеривао... мислим, са бубањем... Посао никад нисам ни добио, па не могу да кажем да се после напорног радног дана... Не могу да кажем јер није истина! А да се, опет, одмарам од чекања то ми је некако... мени би звучало мало декадентно... Ко преморио се од чекања, мош мислити... Али јесте заморно, могу да вам кажем... Да сам на пример добио посао пре 15 година кад сам завршио школу, сад бих био за 15 година ближе пензији... Ала бих био перспективан, шта кажете, а?!... Нисам ја то на ваш рачун, видим да сте часна старина и заслужан уживалац... Ви овде станујете? Одлично. Баш ми је мило! Надам се да вам не смета што ћу ја ту, можда, мало да кампујем на вашој зеленој површини. Нећу ја дуго... То јест, верујем да нећу предуго... Искрено се надам. Нада ме овамо и

довела. Знам да није уобичајена појава камповање на малој зеленој површини усред стамбеног блока, између солитера, али код мене је у питању велика нужда. Емотивна... Као што сте ви малопре тамо одрадили своју малу физиолошку нуждицу - нема везе видео сам вас и - не замерам! Тако и ја морам да задовољим своју емотивну, јел тако, нужду!? Уосталом, свашта се ради по градскпм зеленим површинама... Наручито по онима где још није подигнут никакав споменик или бизнис... Мислим тржни центар, оно „“жене, кесе, гађе...“ Или где није срушен који споменик... То је сад у моди - то рушење и дизање... Свуда у свету споменик траје дуже од заслужног грађанина, - само је код нас обратно! Заслужни, ако је живахан, нормално, могао је да потраје и 88 година, а споменик му, ако доживи 10 - пуна шака браде! Код нас дуже траје топли споменик него мермернп! Ви мислите да ја алудирам? Впдим, мрштите се... Не! Не спушта се Жнворад Гвозденовнћ на тај ниво! То сам ја... Живорад... Зовите ме Гвозден... Него, само примећујем: сами себи ометамо орјентацију. Како да објасниш некоме

ко треба да ти дође у госте или још боље, да наппокон оде? Како да му кажеш: „Крени Улицом која се некад звала Тако и Тако, а сада се зове Не Знам Више Како, дођи до места где је ономад била Његова биста, а јуче посадили Киоск са жвакама, пређи преко парка у коме је преко ноћи никао солитер, а тачно преко пута ледине на којој џикља шикара у којој цветају најлон кесе, Јесте, кесе! Па тик поред фабрике адаптиране у театар - скрени лево“. Како да објасниш човеку, кад чак ни лево није више оно што је било, а камоли десно! Напред и назад да и не помнњемо! То се тек не зна шта значи! Ипак се вн, мени, мргодите! Добро нећу више... Уосталом, можда та збрка није ни тако лоша! Кажу да су у другом светском рату Енглези поскидали п побркали све путоказе по Британијн, бојећи се швапске инвазије и да су онда хапсили свакога ко залута, Е, сад, кад би код нас почели да хапсе свакога који залута могли би све да нас похапсе. Ми смо сви залутали... Ето, и ја сам забасао у причи, а почео сам о зеленој површини... Кажем: Свашта се ради... Ево овде је, на пример, неко пекао паприке! Колко мало пре! До самог заласка сунца. Цигле су још топле, а и мирис је још увек присутан... (лирично) Мирис печених паприка у крошнјама дивлјег кестена. ... Имам пуно разумевање!ЈБуди немају авлије, као што су имали тамо одакле су дошли, али стомак, видите, донели са собом, а иде зима... И то - ко зна каква зимчуга?! Прогнозе нису ни мало ружичасте... Не мислим метеоролошке, то је, хвала Богу, још увек у Божијим рукама, него ове друге... Ове што су у рукама живих богова, да простите! Па се људи сналазе како знају и умеју. Спремају се. Јер, знате ону на којој смо одрасли; Ништа нас не сме изненадити! И - све нас изненадн...

Карикатура:

Сунчица Божиновска