Ошишани јеж

РУПА ЗА ТАЈНЕ

Симеон КОСТОВ

Приближавајући се царској палати, берберин је дрхтао, не толико од узбуђења што ће се први пут наћи очи у очи с највећим владарем света и имати прилику да са њим разговара, него што ће моћи да га потегне за нос и браду, да му се приближи бријачем до грла, а да га нико у томе не спречи. Дрхтао је од страха, јер је знао да су, пре њега, многе његове колеге долазиле у палату да брију цара Титана и да су сви нестали. Шта је са њима било, нико није знао, Цар их сигурно није све задржао на двору. Шта ће му толико бербера, друго, кад би они били ту, зашто би сада њега доводили? У окове их сигурно није бацао. Имао је много вредније и ученије људе за тамнице. Ето, зато је дрхтао јадни, малени берберин и бринуо како да сачува своју обичну, берберску главу. У луксузној царској одаји подови су били прекривени чудесним теписима у које су ноге упадале до колена, као у растресити снег. На средини просторије, у огромној фотељи, полулежећи, медитирао је, с цигаретом у муштикли, цар Титан. Кад уђе, цар дочека берберина благим погледом и приметно извештаченим осмехом. -Чуо сам да си мајстор свог заната благонаклоно рече цар Титан у моменту када му се берберин приближи с распаковним алатом. -Ах! - уздахну берберин и још више задрхта, а маказе му испадоше из руку. f -Све, све, али занат, како каже / наша народна... Ија сам некад, у мла- I дости, био занатлија. Више сам заната ј изучио и радио у животу -рече цар [ Титан. Те речи мало умирише берберина. | Таман што крену на посао, поново задрхта и умало не врисну. Цар Титан \ није имао обичне уши! то су биле сасвим другачије, необичне уши, какве до тада није видео ни код једног од својих муштерија. Није знао себи да објасни, какве су то уши. Али, постаде му јасно у моменту, зашто се његови претходници нису враћали кући. Сети се и народне приче о цару Трајану и његовим козјим ушима. Поучен том причом, након завршеног посла, на питање шта је видео на глави цара Титана, берберин одговори да није видео ништа, и тако спасе главу. Цар га добро награди и посла куКи. Али, берберина поче да мучи тајна, коју је са собом носио - необичне уши цара Титана.. Одлучи да поступи као његов претходник, из приче. Отићи ће у шуму, ископаће рупу, рећиће тајну и тако олакшати душу и муке. Ал шта да каже рупи за тајне? Какве су уши цара Титана? Козје? Не, Он никад није видео козу ни козје уши. Наредио је да се козе прогласе државним непријатељем број један и да се одмах све униште.,. Нису му рекли да ли је тај рат имао везе са церским ушима или не. Уши цара Титана нису личиле на уши било којег живог 6иКа,које је берберин имао прилике да види. Док је тако, размишљајући о разним ушима, тражио бар неку сличност с царским, берберин се

наједном нађе на пространој ливади, пуној шареног цвећа и окруженој густом шумом. Не размишљајући, он ископа у земљи рупу и сагну се да каже тајну, Али, коју? Помисли да каже: У цара Титана Божје уши. Схватио је да fce тако увредити и Бога, и цара Титана, Бог може и да опрости, а цар Титан сигурно неће. Увредио би Бога зато што Бог зна да је Титан безбожник. Изненада, предочима берберина, као да се отворише сви цветови простране ливаде. Од усхићења сав затрепери. Нагну се над рупу и три пута понови: ”У цара Титана народне уши", а онда на брзину затрпа рупу земљом, Дуго је берберин седео поред закопане тајне. Уживао је у мирису пољског цвећа, слушао зуј пчела и цркут птица из оближњег шумарка. Тако је и заспао. Није знао колико је спавао, али сашао је много света, окупљеног на отвореном простору, попут Bse ливаде. Цар Титан је држао говор. Његов глас је био видљив. Излазио је из његових уста. као јак млаз воде. Делио се на танке нити, попут сунчевих зрака, Ти зраци гласа завршавали су се у ушима сваког од посетилаца. Није било могуће да се неко не сложи са оним што је говорник изговарао. Када је хтео нешто посебно да нагласи мало 6и застао, а онда су, поред појачаног млаза из устију, излазили и посебни зраци из његових очију. Они су се, такође, делили на безброј танких нити, које су се завршавале у очима слушалаца. Маса је, редовно, громким аплаузима, прекидала говорника. Стицао се утисак да је говорник, својим млазом из очију, у сваком моменту, сваком од присутних могао да подигне руке и да их натера да аплаудирају. Док су људи долазили на митинг, свако је имао своје уши. Неко мање, неко веће. Неко клемпаве, неко нормалне. А сада, на митингу, сви су имали исте, али никако људске уши. Кад се скуп завршио, након бескрајно дугог аплауза по завршетку говора цара Титана, народ крену кући у дугачким колонама, на све четири стране света. Посматрано са бине, одакле је цар говорио, народ и није

изгледао као поворка људи који ходају, већ је био налик црној, покретној маси, која је текла, као река. Ти појединци, који су сачињавали велику тамну реку, као да нису имали главе већ само уши, које су штрчале изнад гомиле. У њима, као да је још увек одјекивао глас њиховог цара. Кад се пробудио, берберин беше веома сре Кан због свог сна. Таква срећа може само да се сања. За кратко време, из рупе за тајне израсте зова од које, прво чобани, а затим и други људи, направише свирале и царство, кроз њих, поче одјекивати: “У цара Титана народне уши". Дан и ноћ, у градовима и селима, на њивама и рекама, непрестано је одјекивало исто. Народ, који је обављао своје свакодневне послове, у почетку није обра Као пажњу на ту свирку и поруку. Сасвим је нормално да цар има исте уши као и сав народ и да ту ништа нцје необично. Коначно, и он је човек мислили су људи. Али, после више деценија под владавином цара Титана, кад многи, пре времена, нестадоше с овог света, а неки многе године сврг живота проведоше по Келијама пустих острва, треКи заувек напустише своје домове и одоше у бели свет, народ сазнаде да су за све криве “народне уши цара Титана”. А народ ко народ, увек има начина да себе спасе од потпуног уништења, те се досети и поче, на сваком кораку и у свакој прилици, да хвали цара IТитана. Песме су само о њему певане. Многобројне дарове су му [слали. Није било села или града. а Iда бар једна, и то главна улица, није по њему добила име. Његове слике. попрсја и портрети, истицани ! су у свакој соби, кући и у свакој , прилици. Сликари су само његове портрете радили и његов лик сликали, вајари су само његове бисте израђивали, песници само о њему песме певали. Научници, академици и сви други интелектуалци, само су његов живот и дела изучавали. Његовим мислима и цитатима сва су дела започињала, При постављењу сваког темеља, његове речи су цитиране, а градитељи су се заклињали да ће његова дела следити. Сви дневни листови, недељници и часописи, обавезно су излазили с његовом фотографијом на насловној страни, а најмање половина текстова били су његови цитати. Деца у школама, студенти, војници, грађани и сви људи, морали су познавати сваки дан његовог детињства, сваки корак у животу. Историја је поништена, а нова ера почињала је од дана његовог рођења. Дође време, и цар Титан умре. Дуго је народ, после највеће, најпосећеније и најскупље сахране на свету, био у потпуном очајању, Али, неким необјашњивим чудом, скоро сви преживеше. Нека нова поколења, која нису живела у време цара Титана, питају се да ли је и како је све то могло бити? Одговор могу да потраже у рупи за тајне.

48