Ошишани јеж

ЗАКОН

Лијепо чујем, вришти женско башти. А и не сањам. Још нисам ни легао да спавам, тек сам се премишљао, Тако, скочим и истрчим, мада ме, истина, жена вукла да се вратим. Послије сам и ја помислио да су то морапи чути и сусједи али, сад кад размислим, никог није било напољу, него напротив, и гдје је био свјетла, нестало га је. А тад, ја истрчах, и мада се слабо видипо, имам шта видјети. Женско без сукње, батрга се, а двојица навалила да јој и гаће скину. Ваљда што су били заузети, или што их и иначе мушкарци не занимају, тек уопште не одреаговаше кад се ја раздрах: "Пушћај!" Један само MVipno рече: "Полако, матори. Чекај ред. Ми смо први дошли.” И наставе и даље са гаћама. И таман ти тај нациљао, кад ја летвом нациљам на њега, Он - посред женске, као што је и хтјео. Она тек тада поче својски да вришти: “Убиј га!”, али је послије тврдила да је викнула: "Уби га!" Јеби га, ја распалим и оног другог. А није било тешко, Ем му хлаче испод кољена, ем он на кољенима - ја само онако, лако, иза врата. Крц. Звизну пала неколико пута, А он, нити звизну, нити писну, - него посред онога што.је посред женске. А све посред моје баште. У сред ноћи. А женска вришти. Па што сад вриштиш, мислим се, дође ми у моменту да и њу посред - али се сјетих да сам изјурио због ње. А она све виче и зазива: “Полиција! Полиција!” А на вратима моја жена запомаже: "Шта уради, Добривоје!" Само дјеца не вриште, него једно плаче, а друго виче: “То, ћале! То!” Сраћом, комшије - ништа. Нисам могао ноћима спавати од њихове музике и драња, а сад, ни дашка. Да се неко накашље. Али, богами, полиција дође. (Мада ту мислим да је прије због комшија, него драња оне женске. Јер, није ни она дуго.) Троја кола, како сам касније чуо. Одмах освјетлише јаким батеријским лампама, све се

лијепо види, а и ја показах оном палијом. Уто неко дрекну: “Баци оружје, или пуцамо!" Ко да баци оружје, па ови доле не мрдају. Осим женске, А ни она много. Кад онај опет дрекну: ' Бацај оружје, бројим до три!“ "Један!" Ја у чуду испустих колац, а онда - одједном, неколико прилика сјури се на мене, и удри, чини ми се пендрецима, али може бити и цокулама, не могу да гарантујем, мада је вјештак послије рекао да сам ја те преломе ребара и фруктуру лобање, имао од прије. А мајке ми, нисам, мада се нешто не сјећам, јер ме у задње вријеме нешто памћење слабије служи. Нарочито кад ме глава боли од те фактуре од прије, коју нисам имао раније. Шта га ја сад знам. Други вјештак је тврдио да та моја дјеломична амнезија нема везе са полицијом, него са подсвјешћу, Ко бива, ја то вучем из раног дјетињства, само ми се сад испољило. Тако да се сјећам да ми је и друго дијете почело да плаче. А жена вришти. Тад је наступило оно из подсвијести, што је тврдио други вјештак, тј. да више нисам имао свијести. Ето, докле вас трауме из дјетињства могу довести. А мени се свијест вратила у ћелији. Истражног затвора. Мада не задуго. Задуго сам отишао у Окружни. Све то изгледа чудно, овако испричано, али је истражни поступак унио свјетло у сам догађај. Моја амнезија, која ми је урођена од оне ноћи, протумачена је као дрскост и вријеђање суда. Исказ да су ми ту урођеност донијепи полицајци, и полицајци и комшије су оповргнули да нико није видио било какву примјену силе, - осим са моје стране. Она женска је рекла да је била затрпана мушкарцима над којима сам ја примјенио силу, а моја жена је само плакала. “Па, Милице, реци им ти.“ “Немој, Добривоје, немој кућу да нама затиреш." И опет плаче. А судија каже да ја вршиц притисак на свједоке. Све ми је то отежало. Апи није то било главно.

Него сама оптужба: Наношење тешких тјелесних повреда и убиство у покушају. Такође, покушај силовања, супростављање службеним лицима, неовлашћено ношење оружја, повреда угледа и части, ремећење реда и мира на јавном мјесту (ко, моја башта, јавно мјесто!) и лажно свједочење, Све т о починих, рече тужилац. О.ча женска, рече да никаквог силовања није било док се ја нисам појавио, и да су то фини младићи из финих породица, што говори и то да су јој њихови родитељи поклонили ауто и гарсоњеру, и ... Али је ту судија прекинуо. А уосталом, и она је фина дјевојка, и шта ја мислим, да би она у то доба била ту.. Па, била си. Да, али си ме ти ту довукао, и цијепао ми одјећу, и скидао гаћице, и гурао прст, и ко зна шта све не би урадио да нису дотрчала ова два фина младића, чији су родитељи на тако високим положајима... Ту ју је судија поново прекинуо. Да - рекла је судији, а мени је наставила: А ти си их тукао, тукао. Ох, гаде! И моју си част укаљао, а они су ми ауто поклонили. (“Ах, да, господине судија.”) Ти, зликовче - викнула је према мени, као оно вече кад је вриштапа, а порота ме је мрко погледала. А моја је жена плакала. Моја је башта мала, моја је кућа мала, и ја сам сам мали човјек. Свеједно, мислио сам да имам велико срце. А моје је жена плакала. Јер је она одувијек имала њежно орце. А дјеце није било у судници и не знам да ли су плакала. Била су она два младића, а ја нисам видио на њима тешке тјелесне повреде, али их је видио вјештак, а онај други их је пронашао у траумама које ће имати за цијели живот. И љагу коју сам хтио да бацим на њих, додао је тужилац. А неколико озбиљних лица гледало је у судију и пороту. Повремено су и они гледали та лица. Само је моја жена прекрила лице и плакала, Јер ме ни следећих петнаест година неће гледати.

Горан КЉАЈИЋ

16