Ошишани јеж

О ЦАРУ И УСПАВАНОМ НАРОДУ

Приче за збогом памети

Мира ЈУРЧИЋ

Б

ило је то не тако давно, , готово скоро, ако не и 1 ових дана. У једној малој краљевини владао је цар, император, фараон, диктатор и уопште, калиф над калифима. Он је, као и сваки моћни тиранин, пуно волео свој народ, а народ ко народ, стока другим речима, није имао разумевања за толику бригу и наклоност. У тој све мањој и мањој краљевини народ је живео срећно, јер горе није могло. Није морао ни о чему да брине, јер су постојали људи који о свему воде рачуна, а на које краљ није штедео паре. За једног мудрог вођу, какав он сигурно није био, није смело бити изненађења. Зато се он, не чекајући да било ко насрне на суверенитет његове земље, потукао са свим својим комшијама и победио их у крви сопственог народа. Слава је дошла заслужено, спонтано, готово ничим изазвана. Од овог ударца славе и главу страдале су многе народне главе које су покушале да мисле својом главом. Привилегију да бије свој народ шкрто је чувао за себе, неко време, а онда је то алтруистички препустио целом свету.

Толико је волео своју земљу да се из ње нигде није мицао, а богами, ни народу није било ништа лакше да из ње изађе. 0 томе да је овај народ био глас да су најсрећнија нација на свету, не мора се посебно наглашавати. Тај глас их је толико био, да батине практично нису ни престајале. Није могло да се деси да неко тамо, негде далеко, нешто зуцне, а да краљ то не сазна. Цар, фараон, био је у сваком погледу идеалан и савршен и, као таквог, овај незахвални народ га није заслуживао. Да бајка не би била фалична, мора да постоји и краљица. Е, то је тек прича за себе, а против свих. и она је имала своје чаробно огледалце, а богами и ловца који је често, по задатку, ишао у шуму. Народу је најтеже падало питање: кога више волиш, краљицу или краља? У овој бајковитој земљи људи су живели у кулама од карата, ни на небу ни на земљи, све у свему - врло небески. Логично је да су се и хранили ваздухом. И сви су били јако срећни, и птице и цвеће, а тек предмети. Али, као и у свакој бајци, и

над овом надасве земљом срећних људи, једног лепог дана, надвише се тамни обвлаци. Уморни од лепог живота и растерећени свих проблема, људи почеше да падају у сан дубок једну деценију, мада није речено да неће бити и дуже. Позаспаше тако милиони људи, а неке које није хватао сан су напрасно успављивали. Будни су смели бити само они што будно мотре на свог вођу, јер са оваквим народом никад ниси био начисто; часком је неком могло да падне на памет да излије своја осећања на оца нације. Како је народ спавао, тако се око њега почела хватати прашина, паучина, а богами и жабокречина. Цар звани краљ, јако забринут за свој народ, расписа јавни проглас којим тражи витеза, неустрашивог борца и јунака који ће му из мртвила раздрмати народ. Кажу да је проглас још увек на снази, па витезови, јавите се. Једно је сигурно: оном ко пробуди царев народ, неће припасти рука цареве кћери за жену!

РАД О ГЛАВИ

Горан ДОКНА

Сазнао сам ко ми ради о глави. Дајем главу да је он! *

Порастао му је углед у народу. Још мало па ћеда прохода...

У току истраге пронађена је рупа у саксији, што fce допринети расветљавању злочина!

Млади мајмуне, еволуција је пред тобом!

Не могу да вам причам о слободи изражавања. Везао ми се језик!

15