Ошишани јеж

СВЕТЛОСТИ ПОЗОРНИЦЕ И - МРАКОВИ ПУНО ЗА НЕМАЊЕ

Како истребити домаће драмске писце (1)

се пласира фама како нема домаћих текстова, која као и све фаме - није тачна. Или тачна је исто као и вест да има лекова и да је град савршено очишћен, док Г.П. функционише. Имамо добрих домаћих текстова чак и од познатих (признатих) писаца, који нису изведени, али већина кројача репертоара који би то морали знати, немају појма, па крајње отприликативно кажу: не знам дакле не постоји! Тако необавештени формирају јавно мнење како имамо неписмене писце, па стављају на репертоар осредње окупаторске текстове. Под"окупаторским" подразумевам комаде из свих ових земаља које су нас недавно бомбардовале и окупирале део земље. (Кад вам се туђа војска мота по делу територије, нарочито суверене, то се увек звало окупацијом, Ако се сада зове другачије, не значи да није окупација). Наравно да не мислим да ми треба још више да се затварамо и да нас не интересује шта се догађа на светским сценама, али сам сигурна да докле год будемо само трчали за Светом - дотле ћемо бити иза тог Света. Логично је да си увек иза онога за ким каскаш! Не волим ни саму реч "политика", али морала 6и постојати нека културна политика, (мада култура и политика тешко могу заједно) која би планирала функцију и циљеве театра у конкретном друштву. Она би, пре свега, морала имати циљеве и планове развоја. Чим се ради о развоју, значи мора да буде до становите мере национално обојена и базирана на сопственом менталитету и традицији, јер пресликавање Бродвеја, Лондона, Париза или Москве просто није развој него епигонштина. Као што ни увоз чачкалица није привредни развој, него се развојем сматра освајање производње нечега, тако се ни увоз драмских комада не може сматрати ничим другим него трговином, односно инпортом. Ваља их понекад и увести, али само онда кад су несравњиво бољи од наших (нпр. АРТ) или кад наших нема - просто као и код сваког другог увоза. Због тога сам одлучила да се мало позабавим неизведеним дома Ким комадима. Ако их има само десет, то је довољно за текућу сезону и за укупан производни капацитет свих позоришта у Србији. (Капацитетом = реалне могућности производње праизведби домаћих текстова, а да се при томе не

инхибира извођење и стране класике, савремених страних хитова, лектире, експеримената, комерцијалних представа итд.) Не, то није довољно, то је јако пуно за "немање"! Ако их има петнаест, а нисмо их одиграли - значи да смо промашили сезону, а ако има двадесет неизведених а изводивих - значи да истребљујемо домаће драмске писце.

ПРАВО НА САХРАНУ О ДРЖАВНОМ ТРОШКУ НАШ НИКОЛА ТЕСЛА

Милица Новковик

(мала патетична комедија)

Овај комад је написан по наруџби за Позориште Бошко Буха у сезони 1992-93, а са намером да буде премијерно изведен за Теслину годишњицу, одмах по реконструкцији Позоришта ББ. Један од разлога што није изведен је то што позориште до данданас није реконструисано, а комад је технички захтеван. Али било је још много запетљаних разлога и незгодних стицаја околности, па се тако десило да позориште у међувремену одигра неке друге, такође комплексне и захтевне комаде, а да овај - остане. Иначе дечија позоришта играју највише домаћих текстова. Упркос томе Буха има пола ормана неизведених текстова и сваки од њих има своју драматичну судбину. Слично је и у другим театрима, једино што у већини није систеамтизовано, уредно сложено и - још увек на диспозицији. Не знам никога у ПББ ко не мисли да је текст Наш Никола Тесла сјајан, никога коме није жао што га нисмо играли и нико тачно не зна како и зашто се то десило! (Опаска: дете које је прављено кад и овај комад - већ је пошло у школу. Закључак: боље је правити децу него драме! Чак је и поизводни поступак пијатнтнији, а да не помињемо како деца никад не остану наизигана. Увек их неко употеби, макар за рат, бар као мету...) Милица Новковић пише као мушкарац. То је као-комплимент, али ја тиме мислим и на чињеницу да у Тесли има 15 лица, од чега само три жене. (Познато је да је Тесла био геније и да га даме нису занимапе. Ни мене не занима-

ју, да ли 6и се онда могло закључити да...?) Осим њих ту је и Човечанство које “у овој драми има онолико људи колико се може загрлити једним великим загрљајем”. Загрљаји су, на жалост све мањи, а човечанство више нико и не грли... Милица га је жанровски одредила као "малу патетичну комедију”, а мени делује као поетска драма, пошто је апсолутно чист, сведен на идеје и метафоре. Све мрачне силе (мрак, страх, бука, незнање...) сублимиране су у лику Господин мрачна једна сила. (Тесла је у комаду победио тог Господина, али је очигледно у реалности Господин победио - ову драму!) Сиромаси (хор) постају Човечанство од тренутка одкад Тесла почиње да мисли на њих... Милица је једноставно, без сувишних детаља, успела да исприча целу причу о Николи Тесли, и сходно томе није ни мало лако изрежирати овај комад, као што га није лако ни играти, ни сценографију смислити... Знам да је преговарано са неколицином редитеља, да је међу њима било и "генијалних" који су ескивирали, а да је једини који је рекао да има кључ за ову драму био професор Мирослав Беловић, Али с њим се није преговарапо, јер је један његов утицајни студент тврдио како је профа стар и не може више да режира. (Он је, ипак, после тога изрежирао још неке представе!) Признајем да ја не видим тај кључ, али сам сигурна да има још редитеља који га виде. Наравно само ако признамо да имамо више од пет редитеља колико данас фигурира као генијалци! Ту је негде проблем са свим Милициним текстовима осим Камена за под главу - тешко се откључавају. Брисан пут изведен је у ЈДП-у и у још неколико позоришта али је - остао закључан. Ја сам својевремено страшно желела да режирам Кокошка Енчи прелеће Атлантик (који је игран само у Босни док је још била братска), али ни један театар није имао разумевања за ту жељу, а ни за текст (мора бити да су мисллили да бих ra ја отворила рајсфршлусом, а не кључићем, што је можда и тачно.) Као што данас немају разумевања за Зовите анђеле, најновији Милицин, такође неизведени, текст. Отуд што друге на разумију, многи сматрају да је Камен њен најбољи комад, а заправо је он само најотворенији, просто се сам изрежира и одигра и скоро га је немогуће упропастити, мада сам видела да су неки чак и у томе успели! Са Каменом је Милица седамдесетих година освојила Стеријину награду. Кажу да та награда обезбеђује добитнику право да буде сахрањен о државном трошку. У реду господо, нека буде, али не одмах, не док је жива!

Мирјана ОЈДАНИЋ