Ошишани јеж

КАРИКАТУРЕ ИЗ КОВАЧИЦЕ

Последвег дана марта, у Галерији БАБКА у Ковачици, отворена је изложба карикатура Јана Распира Жака, карикатуристе који се, у граду чувеном по наиви, нимало наивно поиграо са стварношћу - својим духовитим цртежима. Како то ради Јан Распир Жак, уверите се и сами.'

-То је башта оног нашег наивног сликара.

-Већ два дана траже дедину пензију што је поштару испала из руке...

ДУЖНОСТ

Воја ИВАНОВИЋ

Цртице из нечијег живота

У

?животу сам се понашао онако како су ме васпитавали строги родитељи, и још строжија деда. Он је био учитељ и поп, предратни комуниста и ротаријанац, и свако сам јутро морао да му издекламујем десет божјих заповести, основне поставке марксизма-лењинизма, ротаријанска правила човекољубља и неколико басни са згодним наравоученијима, било да их је писао Лафонтен, Крилов, Езоп или Доситеј... Ударничке значке сам почео да доносим кући још од своје десете године. За годину дана бих скупио и по пет-шест комада. Осим петица, у школи нисам знао за друге оцене. Као активиста Црвеног крста, бавио сам се човекољубљем... Наравно, када сам одрастао и стао на своје ноге, испоставило се да сам, некако, у раскораку са временом. Душевно, још сам живео у доба када је мој деда - секретар, на партијским састанцима бацао анатему на оне који су забушавали са откупом, а у цркви позивао да се строго придржава поста и иде на радне акције. У новим временима нисам успео да се снађем, краће речено. Пролазило је и по пет година а да не инвестирам у једне нове гаКе. Сто грама саламе сам проглашавао за БожиКну печеницу. При томе сам радио, радио, радио... Није било посла који нисам са успехом обавио, дужности које се нисам прихватио, радног налога који нисам испунио. Једино што никада нисам показао радозналост по питању плате. Било ми је непријатно да истичем своје личне проблеме у први план, крај толико друштвених. А стално смо били окружени споља спољашњим непријатељем, изнутра унутрашњим, пбражене снаге смо морали да поражавамо још неколико пута... а то је изискивало и енормну енергију, и енормне трошкове. Шта је, према свему томе, била моја плата? Тако, због непрекидних активности, нисам успео ни да се поближе упознам са неком колегиницом са факултета, а ни касније, са посла, Ни данас не знам име ни једног певача, репрезентативца у било чему... Од силне дедовине и очевине, сачувао сам само гарсоњеру у којој живим. Остало сам, сходно начелима којима сам у младости научен, поделио држави, друштву, потребним појединцима... Одједном, једнога дана сам схватио да више не испуњавам моје хумане дужности. И то ме је бацило у очај! Данима нисам могао да нађем душевни мир. Гризло ме је што сваке недеље успевам да себи приуштим најмање четири оброка, а с друге стране, ништа не одвајам за друге. Болело ме је то. А онда, једне ноГ>и ми на сан дође покојни деда. Изгрдио ме је онако како је то само он умео, и заповедио да играм лото. Тако fcy доћи до пара, толико потребних за помагање другима и друштву које ми је несебично пружило. Наредну ноћ - опет деда у сну. Каже: распитивао се код неких небеских сила, и зна који ће бројеви да буду извучени. И саопштио ми је те бројеве. Наравно да сам, одмах сутрадан, паузу за топли оброк искористио да одем до прве продавнице срећака. Неки добар човек ми је испунио листиК, уплатио сам... Тресао сам се од треме док сам пратио извлачење. И - ни један од дединих пројева није извучен! Дубоко сам одахнуо. Могу да окренем. други лист.

29