Ошишани јеж

ПИСМО ЦРНОГОРСКОМ ПРИЈАТЕЉУ

Шта 'оћеш, ленчуго?! 'Оћеш државу, а?! То би ти хтео, лелемуде, да имаш своју приватн државу! Само ти још то фали! Није ти доста што имаш дивно море и оне дивне планине, није ти доста што имаш дорба кола и мобилни, није ти доста што имаш већу плату и то у маркама. Ма јок! 'Otieuj државу! Ништа мање! И то, пази ти њега, неће обичну, него баш самосталну државу! А чиме си ти ти, ленчуго једна незахвална, заслужио? Шта си ти урадио, придонео, приложио, да би имао своју државу?! Ништа ти, лењи Гашо, ниси урадио. Прстом ти ниси мрднуо! Седео си под смоквом, пушио скупе цигаре које и шверцујеш, пио "Никши-ћко" пиво и лозову ракију, и отимао наше паре. Да, да, дрипац један, пљачкао синас трудбенике, нас ударнике, који смо тешком муком штедели сваки динар да би могли да се мало одморимо на твом богомданом мору, Ти си нас, лешинару, сачекивао још на станици, одвлачио у неке мемљиве

јазбине са погледом на прострт веш, наплаћивао папрено сваки гутљај и залогај, сваку кап и зрачак. Драо си нас, гуликожо, а да пти том из своје хладовине ниси мрдао, Ми се никад нисмо бунили. Никад. Ни што је кревет труо, ни што нема воде, што не ради купатило, нисмо се жалили ни штонам нашу храну продајеш три пута скупље. Никад ни једну реч нисмо реккли. Давали смо и шаком и капом, и кад треба и кад не треба. Али сад си претерао! Сад си превршио меру! Све нам узми, бре, све нам тражи ал' нам државу не дирај! Држава је нама, разбојниче, смисао живота. Суштина живота. Разлог живота. Нас не интересују ситна људска задовољства, паре, куће, кола, чак ни

породица. Нас интересује само држава. Ми за државу убијамо и ми за државу гинемо, Знаш ли ти, отпадниче, да смо ми сахранили више људи због државе наго што та твоја јада има становника. Знаш ли ти да се ми годинама даноноћно боримо за државу и то сами против свих и сами против целог света. Ништа нама није тешко и страшно кад се о држави ради. И сад си ти, умоболни, нашао нама, НАМА, бре, да тражиш државу! Морамо те убити, нема нам друге. Ништа немој да се чудиш и зграњаваш, морамо да те убијемо. Нема приче, нема разговора, пусти ти то. Шта има да причамо са сепаратистом? Морамо те убити. А прво ћем да те изгладнимо. Нећемо ти дати ни леба, ни млека.

Ако не цркнеш од глади, укинућемо ти лекове. А ако не цркнеш ни од болести, да те убијемо конкретно. Мота тако с' тобом. Зато ти задњи пут кажем; остави се ћорава посла! Не помињи државу, не тражи државу, не маштај о држави. Ти си са нама, и са нама мораш остати. Ти си нама једини остао, и не можемо те пустити. Ако ти одеш, ми више нисмо ми. Каква нам је то држава у којој смо ми сами. Нисмо ми то научили, нисмо ми на то спремни, нисмо се ми за то борили. Нама је држава вредна само ако нисмо сами. Такви смо ти ми људи. Немој да се завараваш што су нам сви отишли. Немој да те то повуче. Немој да ти се учини да је то лако. Сви који су од нас отишли још лижу крваве ране, Више смо их побили него што ти имаш косе на глави. Немој да се завараваш да је то тако лако и јефтино. Скупа је то цена и плаКа се главом. Немој ићи. Ти си нам једини остао. БиКе нам лепо. Живећемо као некад. Ти седи у хладовини колико хоКеш, пијуцкај пиво, пуши, уживај. Ми ћемо поштено све плаћати, донећемо ти сира и кајмака, биће и добре шљиве, никад ти кусур нећемо тражити, никад конобара нећемо звати. БиКемо опет као некад. Само немој ићи. Немој, молим те. Ми не можемо сами са собим.

Слободан СИМИЂ

Карикатура:

Мухамед ЂЕРЛЕК