Ошишани јеж

ВИ, НАРАВНО, ИМАТЕ ПРАВО, АЛИ...!

Ви, наравно, имате право да се пријавите, тј. имате право да будете кандидат за Председника СРЈ, зашто да не. Потребно је само да испуњавате услове прописане Законом о избору председника СРЈ... Увидом у документа која сте приложили, видим да ви те услове углавном испуњавате. Углавном!? Шта значи углавном? Мислим, рођени сте овде, расли сте и живели овде све време, зАачи, држављанин сте ове државе веК.. Колико година имате?... Педесет. Одлично. То су најбоље године. Само, пазите, Законом о избору Председника СРЈ предвиђено је да кандидат за председника мора да испуњава и услов по којем је обавезан да је држављанин ове државе најмање десет година, а с друге стране, како да будете држављанин ове државе десет година кад је држава стара једва осам година... Разумете? ... Како не разумете?! Законодавац је јасно прописао десет година држављанства, а ви имате само осам, што 6и у неку руку могло да буде у реду кад се узме у обзир то да и држава има само толико, осам, али морате да ме разумете, шта ја да радим с тим; нисам ја законодавац, ја сам само обични службеник који треба да прими вашу пријаву за кандидата... Ви, кажем вам, имате право да се пријавите, тј. да будете легалан кандидат за Председника СРЈ, али, лепо вам кажем, човече, ви не испуњавате све услове и ја, једноставно, не могу да вас пријавим... Како не разумете!? Па, не говорим ја кинески, мајку му, него српски! Немате право! Је л' сад разумете?... Немате право! Односно, ви имате право, али ја не могу да вас пријавим, јер не испуњавате све услове... Сад је„ваљда, све јасно и драго ми је да смо се коначно разумели. Д.М.П.

Карикатура:

Љубомир ПЕРЕНЧЕВИЋ

ЧЕКАЊЕ НА БУДУЋНОСТ

Ја, разуме се, као и други, чекам будућност, Стојим и чекам. Премештам се полако с ноге на ногу, али чекам. Кад се беш уморим, седнем. Али и даље чекам упорно. Тако даувече. Онда погледам на сат, време је за ТВ-дневник, укључим телевизор, гледам и чекам. Убеђују ме да ће будуКност стићи, треба само имати стрпљења. Радостан, ускачем у кревет, покривам се прекс главе и целу ноћ сањам о будућности. Ујутру поново на радном задатку. Будан и одморен зурим у далеке видике. Очекујем да се појави будућност. Понео сам мало суве хране и једно пиво. Нисам имао више. Ако будућност не буде стигла данас, сутра Hetiy понети ништа, јер ми је фрижидер празан. Уствари, понеКу једну флашу обичне воде. Вода је здрава. А морам одржавати здравље док будућност не стигне. После t>e већ бити лако. Тако пролази дан за даном. Чекање се одужило, али зар то није и доказ - да је будућност све ближа? Свакога дана ближа за један дан. Узбуђење расте, зар не? Нарочито због тога што сам гладан и изнемогао. Колико ћу још издржати? Али морам издржати више од других. Замишљам како tiy пригрлити будућност чим се појави. Руку под руку прошетаћемо градом. Други ће ми завидети на мојој лепотици. Али... Овде ме хвата страх. Завист је опака болест. Шта ако ми неко, ко још ције дочекао своју, отме моју будућност? Не би ли зато било боље да будућност стигне одједном за све? Тада не 6и било зле крви. Не 6и било сукоба. Ово 6и се збиља могло предложити групицама осталих који чекају. Зашто су они нервозни? Не верују да се можемо договорити? А мени се будућност очигледно опасно приближава. Боље рећи, они ми се опасно приближавају. Они желе да на време уклоне конкуренте. Јао. мајко моја. да ли ћу преживети? А шта - ако је то та будућност? Шта ако сам је ја први дочекао?

Растко ЗАКИЋ