Ошишани јеж

ПРИПРЕМЕ ЗА И3БОРЕ

ч шим се путем телевизијских екрана пронео глас да ће избори почети 24, септембра, а кад "ће се завршити не.знамо, одлучио сам да почнем са озбиљнијим припремама. Пошто сам оптрчао сва места на којима сам могао да проверим да ли сам у бирачком списку, већ се могло рећи да сам у врло доброј физичкој кондицији. Али, на психолошком плану сам мало попустио, јер сам у месној заједници три пута отерао у материну тројицу активиста који су, на сваку шкрипу кочница која је долазила споља, мислећи да стиже камион са млеком, или уљем, искакали напоље као без душе, а отуд се враћали са оно мало душе у носу, па сам морао псовкама да их враћам у живот! За посихолошке припреме одабрао сам да одем код бабе и деде на село. То је, кад сам тамо последњи пут био, било тихо планинско сеоце, са нетакнутом природом. Деда је гајио пчеле, брао јабуке и шљиве, стока је пасла на бујним пашњацима, а поштар је свраћао само једном месечно... Сад је кроз дедино двориште пролазио асфалтни пут, тако да је баба имала пуне руке посла да очува две-три кокошке да не одлете под точкове необузданих сеоских возача трактора и аутомобилиста који су хрлили у походе својим заборављеним родитељима и рођацима. Деду сам, уместо поред кошница, нашао на врху куће како намешта сателитску антену! - Сад ће моја омиљена серија Лус Марија! дочекала ме је баба. - Каква серија, какви бакрачи! - грмео је деда с крова, - Сад ће да почне представљање председничких кандидата! Видим да су и они психолошки потпуно отишли у аут, оставим поклоне, па кренем даље... - Ихо, ихо! - викала је баба за мном, сад већ потпуно полиглотски настројена. Дуж ограда приметим плакате са мени већ препознатљивим ликовима страначких првака, залепљених једни преко других... Ови су паметни, ови су мудри, ови су најбољи а они најпоштенији... Милина једна, Рај на земљи. Видим да сам психички пао потпуно, па сам решио да одем у потпуну дивљину, тамо где влада закон јачег.

Слободан СРДИЋ

Карикатура:

Зато сам отишао у подземље, јер већег дивљаштва, тренутно, нигде нема. Али, тек ту сам се убедачио. Наркоса, дилера, шамарања и шутирања, иглераја и марихуанисања нисам видео ни у америчким бљак-серијама... Срећно извукавши живу главу, али оставши без оно мало лове што се нашло у џеповима, свратим у прву банку. Ту ми, сасвим љубазно саопште, да пара тренутно нема, већ да сачекам ако неко случајно налети са уплатом... Потпуно клонуо, дошепам некако до куће. На огради ме дочекају насмејана лица страначких првака. Поруке нисам успевао да прочитам, јер ми је нека ватра нагрнула у главу... Почео сам да цепам плакате. Један, други, трећи... Не знам ни кад, ни како, ни одакле, али су се зауставила нека кола, и из њих излетела тројица кратко ошишаних момака, стрпали су ме унутра, и одвезли... Нешто су ме питали, али не знам шта. Сад сам психолошки веома добро. Имам лепу ■униформу, са бројем, а имам и десетак другова. Лепо cq слажемо. И они ће, као и ја, потпуно бити спремни за изборе. За њих не знам, али ја ћу сигурно гласати за најбоље.

Милован ВРЖИНА