Ошишани јеж

ИЗГУБЉЕН СЛУЧАЈ

аанас ce не зна шта је горе, бити паметан или аиромашан. Ко држи до себе, не сме дозволити аеби ни једно ни друго. Способност и успешност равају се на први поглед: где станујеш, шта возиш, с каквбм лепотицом шеташ, Ја сам, међутим, као у инат, го као црквени миш, Станујем у нужном смештају и то под кирију. После тротинета, у детињству, нисам возио никада ништа Тешим се да сам зато здрав, јер је пешачење здраво Поред лепотица само пролазим. Само ме на тренутак запахне њихов мирис Практично сам изгубљен случај. То што сам паметан просто је смешно. Кад кажем нешто паметно, томе се и сам смејем као највећој глупости, Онда сретнем друга из основне. Био је тада глуп као топ. Сада, напротив, успешан. Изгрлио ме, изљубио. Одвезао ме бесним колима у свој замак, Неколико лепотица пролазило је поред нас као лахор, док су нас послуживале. -Где си ти, бре?упитао ме срдачно. - Какав си ти капацитет био, свака част! Па докле си ми догурао? Онако способан, онако паметан. Онолико бољи од нас осталих. Испричах пажљиво свој усуд, благо се пожалих на недостатак среће, чинило ми се да бих могао да ra увредим тиме што нисам успео колико је он очекивао. -Па, добро, јеси ли бар активан? упита ме он забринуто, очигледно разочаран мојом злехудом судбином. -Како то мислиш: активан? - рекох. -Па политички, брајковићу, шта друго?! На то се после све остало накалеми! - покровитељски ме је тапнуо по рамену. Заустих да се оправдавам, да образлажем свој став како ми је увек била најважнија струка, упоран рад,

Љубомир ЈАНКОВИЋ

ГКарикатура;

усавршавање. Он одмахну руком, да се не замајавамо. -Остави се те приче. Ту смо да се помогнемо. Неће тебе твој другар оставити на цедилу. Отворио је, широким покретом руке светског човека, велику кожну фасциклу, На столу, преда мном, раширио је као шпил карата хрпу приступница разним политичким партијама. -Бирај, широко ти поље: левицу, десницу, центар! По жељи, по вољи, по потреби... -Али... -Нема али, рекох ти! Погледај ове пасоше, личне карте, дипломе, титуле. На разна имена, за разне прилике. Једино је фотографија свуда моја, њу још не напуштам. Мада, ако затреба... није ни она Свето писмо! -Али ко си, онда, ти?! Прави ти, међу овима, различитима? Јеси ли ти уопште онај мој давнашњи другар из школске клупе, основачке? -Како да не, још питаш! Исти онај. Глуп као топ. Ваљда си ме и ти једино таквога запамтио! Смејао се грохотом, на сав глас, смејао се најслађе што сам икада видео и чуо. Пошто сам ја, наравно, паметан, одмах сам схватио да се тако слатко смеје зато што се последњи смеје, као онај на кога је стигао ред да се смеје последњи, и најслађе. Гледао сам га и чекао да престане. Онда сам и ја кренуо да се смејем као луд. Али сада сам се ја последњи смејао, после њега! И зато сам се смејао још слађе, још слађе него он! И смејао сам се тако слатко, да сам од смеха заплакао. Није шала, после толико времена, срести најбољег друга из основне школе.

Растко ЗАКИЋ